Magla oko nas
Nekako simbolično, u novu godinu zagazili smo pod teškim nakovanjem smoga, ne videvši ni prst pred okom, a kamoli stazu kojom treba da krenemo
Magla svuda, magla oko nas... Prekasno je uzaludno... Sve je dublji jaz... Nekako simbolično, u novu godinu zagazili smo u gustoj magli, pod teškim nakovanjem smoga, ne videvši ni prst pred okom, a kamoli stazu kojom treba da krenemo... Čak i iskre novogodišnjeg vatrometa progutala je amorfna nepregledna zavesa koja je u svoju utrobu odnela svaku našu, onu tihu, pritajenu želju, ne pružajući nam nadu da će nam se vratiti i ostvariti... Samo je nestala u mraku, u nedođiji beogradske magle koja se nadvila te noći nad prestonicom, plašeći nas, kao iz Karpenterovog filma, i ne ulivajući nam sigurnost za neku bolju budućnost. Muk i tišina nadjačala je euforiju i prazničnu buku... Zar je to ono što smo poželeli nakon naporne i teške godine?
Tek što smo izgovorili reči lepih želja na usnama, tek što smo potegli za našim mobilnim telefonima, savremenim novogodišnjim čestitkama, koji su zamenile one rukom ispisane, prvi dan u novoj godini dočekali smo sa opet tragičnim vestima o masovnim ubistvima... i nekim novim žrtvama, koje su se pretvorile u još jedan broj, na koje smo oguglali i koje primamo sa ravnodušnošću... Jer, žrtve nam se previše dešavaju.
Oni koji se nisu našli u gradskim kafanama, klubovima i splavovima, imitirajući na silu neki lepši život, bezbrižan i harmoničan, stvarajući simulakrum za društvene mreže, ostali su uz rusku salatu i svoje TV ekrane na kojima se ama baš ništa inventivno nije videlo. Jer, odavno, TV autori uzimaju višednevne kolektivne godišnje odmore, ne smatrajući novogodišnji program nečim bitnim u našim životima. Niko danas ne želi da se potrudi, bezobzira na novčanu i onu drugu motivaciju... Cilj je samo zbrisati, spustiti roletne, staviti, kao na vratima hotelske sobe – ne uznemiravaj, i gledaoce, kojima je njihov TV jedini vid zabave i bega, ostaviti na milost i nemilost repriza. Jer, ko mari za njih?
Zato je tu, kao spas, bila „Radio Mileva“, novogodišnji specijal, koja nam je izmamila suzu, što zbog urnebesnih situacija glavnih aktera Rankeove 12, što zbog poruke koju su nam poslali – da praštamo, da se ne svađamo, da činimo dobre stvari... I čuda su moguća... Prepoznatljiv, pomalo iščašeni rukopis Nikole Koje, koji je potpisao ovaj novogodišnji specijal, svetli je i retki primer u ovdašnjoj TV produkciji, kakav televizijski program treba da se stvara i kakvu katarzu treba da donese. A o muzičkom daru Olge Odanović, Marije Vicković, Anđele Jovanović i Nikole Koje suvišno je pričati... Oni su pokazali već odavno koji su im dometi. Ovaj program podsetio nas je na neka bezbrižnija vremena, kada su su sve kreativne snage usmeravale na stvaranje dobrog prazničnog programa, koji unosi neophodnu radost i nadu u naše živote.
RTS se ove godine jedini potrudio da nam donese jedan pristojniji, uglađeniji novogodišnji program. Kretori praznične višesatne emisije osmisli su svedeni studio, bez kičerajskih rekvizita i scenografije, uz kvalitetne melodije, džez zvuke, sa savim malo neophodnog novokomponavonog melosa,i što je najvažnije – bez akcenta na TV lica koja dominiraju kadrovima, iritiraju u svojoj opsenosti i bacakanju.... Uz kratke segmenete lepih želja i podsećanja na one koji su obeležili godinu za nama, prijatno je bilo biti uz program javnog servisa... koji nije bio kao trn u oku koji peče i boli, koji je bio kulturiška, što bi mladi rekli, i napokon se potrudio da gledaocima pruži dostojanstvo. Za one neke sitne izuzetke i iskakanja ćemo zažmuriti... jer, ipak, neki isti, koje smo videli i na ružičastoj televiziji, mogli su ovoga puta da i izostanu! Jer, bruka... a meni je muka...
RTS-u i ove godine zameram što je onakvu raskoš i lepotu za dušu, koncert Bečke filharmonije, koju prenosi više stotina evropskih TV i radio stanica, emitovao opet na svom Drugom kanalu. Zar nema lepšeg praznika od ovog, koji zaslužuje prvi program, baš kada se budimo posle duge neprospavane noći. Verujem da bi nas melodije Johana Štrausa, i mlađeg i starijeg, zalečile... i podsetile i na naš Dunav, kojem treba da plove labudovi, a ne đubre...
