Магла око нас

Магла свуда, магла око нас... Прекасно је узалудно... Све је дубљи јаз... Некако симболично, у нову годину загазили смо у густој магли, под тешким наковањем смога, не видевши ни прст пред оком, а камоли стазу којом треба да кренемо... Чак и искре новогодишњег ватромета прогутала је аморфна непрегледна завеса која је у своју утробу однела сваку нашу, ону тиху, притајену жељу, не пружајући нам наду да ће нам се вратити и остварити... Само је нестала у мраку, у недођији београдске магле која се надвила те ноћи над престоницом, плашећи нас, као из Карпентеровог филма, и не уливајући нам сигурност за неку бољу будућност. Мук и тишина надјачала је еуфорију и празничну буку... Зар је то оно што смо пожелели након напорне и тешке године?

Тек што смо изговорили речи лепих жеља на уснама, тек што смо потегли за нашим мобилним телефонима, савременим новогодишњим честиткама, који су замениле оне руком исписане, први дан у новој години дочекали смо са опет трагичним вестима о масовним убиствима... и неким новим жртвама, које су се претвориле у још један број, на које смо огуглали и које примамо са равнодушношћу... Јер, жртве нам се превише дешавају.

Они који се нису нашли у градским кафанама, клубовима и сплавовима, имитирајући на силу неки лепши живот, безбрижан и хармоничан, стварајући симулакрум за друштвене мреже, остали су уз руску салату и своје ТВ екране на којима се ама баш ништа инвентивно није видело. Јер, одавно, ТВ аутори узимају вишедневне колективне годишње одморе, не сматрајући новогодишњи програм нечим битним у нашим животима. Нико данас не жели да се потруди, безобзира на новчану и ону другу мотивацију... Циљ је само збрисати, спустити ролетне, ставити, као на вратима хотелске собе – не узнемиравај, и гледаоце, којима је њихов ТВ једини вид забаве и бега, оставити на милост и немилост реприза. Јер, ко мари за њих?

Зато је ту, као спас, била „Радио Милева“, новогодишњи специјал, која нам је измамила сузу, што због урнебесних ситуација главних актера Ранкеове 12, што због поруке коју су нам послали – да праштамо, да се не свађамо, да чинимо добре ствари... И чуда су могућа... Препознатљив, помало ишчашени рукопис Николе Које, који је потписао овај новогодишњи специјал, светли је и ретки пример у овдашњој ТВ продукцији, какав телевизијски програм треба да се ствара и какву катарзу треба да донесе. А о музичком дару Олге Одановић, Марије Вицковић, Анђеле Јовановић и Николе Које сувишно је причати... Они су показали већ одавно који су им домети. Овај програм подсетио нас је на нека безбрижнија времена, када су су све креативне снаге усмеравале на стварање доброг празничног програма, који уноси неопходну радост и наду у наше животе.

РТС се ове године једини потрудио да нам донесе један пристојнији, углађенији новогодишњи програм. Кретори празничне вишесатне емисије осмисли су сведени студио, без кичерајских реквизита и сценографије, уз квалитетне мелодије, џез звуке, са савим мало неопходног новокомпонавоног мелоса,и што је најважније – без акцента на ТВ лица која доминирају кадровима, иритирају у својој опсености и бацакању.... Уз кратке сегменете лепих жеља и подсећања на оне који су обележили годину за нама, пријатно је било бити уз програм јавног сервиса... који није био као трн у оку који пече и боли, који је био културишка, што би млади рекли, и напокон се потрудио да гледаоцима пружи достојанство. За оне неке ситне изузетке и искакања ћемо зажмурити... јер, ипак, неки исти, које смо видели и на ружичастој телевизији, могли су овога пута да и изостану! Јер, брука... а мени је мука...

РТС-у и ове године замерам што је онакву раскош и лепоту за душу, концерт Бечке филхармоније, коју преноси више стотина европских ТВ и радио станица, емитовао опет на свом Другом каналу. Зар нема лепшег празника од овог, који заслужује први програм, баш када се будимо после дуге непроспаване ноћи. Верујем да би нас мелодије Јохана Штрауса, и млађег и старијег, залечиле... и подсетиле и на наш Дунав, којем треба да плове лабудови, а не ђубре...