Božićne priče
„Srpska sloboda je preskupa... i šta će nam bez onih sa kojima nam je bila potrebna?”
Šta će Srbiji sloboda ako ostane samo mulj i oni koji neće umeti da je pametno iskoriste? „Srpska sloboda je preskupa... i šta će nam bez onih sa kojima nam je bila potrebna? Pobediće gad i kukavica. Sloboda pripada najgorima”. Ovim rečima preispituje se Dragutin Dimitrijević Apis (Nenad Pećinar) pred odrom majora Gavrila Stankovića (Milan Marić), u drugom delu serije „Vreme smrti” koja otvara i osvetljava mnoga važna istorijska, ali i ona ljudska pitanja, na kanalu Nova koja, nažalost, nije dostupna mnogim stanovnicima Srbije i koja, na dušu operatera, dželatski biva iskasapljena brojnim reklamnim blokovima zbog kojih ne možemo da osetimo i doživimo važnost i ubitačnost svake replike.
Koliko je svako vreme u našoj slavnoj i krvavoj prošlosti imalo svoje ratne profitere, amoralne i koristoljubive, dok je veći deo siromašne, uboge i gladne Srbije umirao, što zbog ideala, što zbog siromaštva, gladi, na frontu, što zbog epidemije pegavog tifusa – upravo govori nova sezona pomenute serije koju bi, iz moralnih i edukativnih razloga, trebalo svi da gledaju. Poput obavezne literature. Da nam se ovako nešto više ne ponovi... Ali, izgleda, ponavlja se i ponavlja, iznova... Glavni akteri ove serije razočarani su u ljude, u zlo koje je zavladalo i među najhrabrijima, u one koji u tragediji vide korist... Nažalost, neke se ljudske osobine ne mogu iskoreniti, kao da se prenose sa kolena na koleno...
U subotu, na TV Prva, videli smo dokumentarac, nepotpisan, u kojem smo čuli bolnu ispovest porodica žrtava nastradalih ispod „uklete” nastrešnice. Pitamo se da li je pravo vreme da svega posle dva meseca od užasne tragedije televizije plasiraju ovakve priče? I čemu zalaženje i anatomsko seciranje nečijeg bola? Mediji, ljudi, građani, pustite te ljude da tihuju u svom bolu... Niti će njima, niti nama, biti lakše zbog ovog ogoljavanja.
Pri tom, autori ove emisije nisu potpisani u odjavnoj špici, pa ne možemo da znamo kome je ovako nešto palo na pamet? I šta je sa onim da treba da pustimo nadležne da se bave slučajem, bez uplitanja medija? Nisu ni drugi mediji bili bolji... Preneli su ovo tragično svedočenje i time načinili veću štetu. Pogrešni potezi neće doneti spas niti ovim ljudima vratiti najmilije... Još jedno profitersko novinarstvo.
Dok razmirice traju, ratovi na ulicama i u medijima, neki drugi pokušavaju da koliko-toliko pretpraznične dane učine idiličnima i da, makar deci koja davno u čuda ne veruju, od života naprave pravu zimsku bajku. Tako je jedan nesmotreni, kako bi deca rekla „lažni Deda mraz”, jer oni imaju Tik-tok koji ih uverava da bajke ne postoje, pao sa trećeg sprata i ozbiljno se povredio, zanevši se svojom iluzijom i izgubivši svaki dodir sa realnošću. Možda je poželeo da bude superheroj, možda su namere bile iskrene, ali ko visoko leti, nisko padne, i to jako i bolno. Deca su pametnija od nas i nikakve čarolije ih ne mogu zavesti. Zato, pamet u glavu, umesto iluzija pružite im ljubav, otvoreni razgovor i pripremite ih za život u kojem nema visokih letova bez posledica i pada.
U tom istom praznično okićenom gradu jedan Beograđanin, u pokušaju da ukrade okićenu jelku iz stambene zajednice, je’l što da ne, kada svi kradu i ne bivaju zbog toga kažnjeni, doživeo je pad... Baš tu pred očima javnosti, zabeležen kamerama iz zgrade... Obrukan i razotkriven... Pao je na pragu ulaza u zgradu pokušavši da odnese tešku okićenu saksiju, obrukavši sve nas. A da li se i on tako oseća? Jer, danas je sasvim normalno krasti, pa čak i stanarsku jelku!
Sa ovakvim, ne baš lepim slikama našeg grada, naše zemlje, i praznične idile, prisetimo se „Božićne priče” Čarlsa Dikensa o škrtom sebičnom starcu kojeg božićni duh transformiše i budi u njemu onu potisnutu usnulu iskru čovečnosti. Neka nas u novoj godini sve taj duh poseti... Verujem, iskreno verujem, baš kao i dr Mihajlo Radić iz „Vremena smrti”, da još uvek možemo u sebi iznaći to sitno zrno ljudskosti, koliko god to bilo teško!
