КАДРИРАЊЕ

Божићне приче

„Српска слобода је прескупа... и шта ће нам без оних са којима нам је била потребна?”

Исидора Масниковић (Фото Небојша Бабић)

Шта ће Србији слобода ако остане само муљ и они који неће умети да је паметно искористе? „Српска слобода је прескупа... и шта ће нам без оних са којима нам је била потребна? Победиће гад и кукавица. Слобода припада најгорима”. Овим речима преиспитује се Драгутин Димитријевић Апис (Ненад Пећинар) пред одром мајора Гаврила Станковића (Милан Марић), у другом делу серије „Време смрти” која отвара и осветљава многа важна историјска, али и она људска питања, на каналу Нова која, нажалост, није доступна многим становницима Србије и која, на душу оператера, џелатски бива искасапљена бројним рекламним блоковима због којих не можемо да осетимо и доживимо важност и убитачност сваке реплике.

Колико је свако време у нашој славној и крвавој прошлости имало своје ратне профитере, аморалне и користољубиве, док је већи део сиромашне, убоге и гладне Србије умирао, што због идеала, што због сиромаштва, глади, на фронту, што због епидемије пегавог тифуса – управо говори нова сезона поменуте серије коју би, из моралних и едукативних разлога, требало сви да гледају. Попут обавезне литературе. Да нам се овако нешто више не понови... Али, изгледа, понавља се и понавља, изнова... Главни актери ове серије разочарани су у људе, у зло које је завладало и међу најхрабријима, у оне који у трагедији виде корист... Нажалост, неке се људске особине не могу искоренити, као да се преносе са колена на колено...

У суботу, на ТВ Прва, видели смо документарац, непотписан, у којем смо чули болну исповест породица жртава настрадалих испод „уклете” настрешнице. Питамо се да ли је право време да свега после два месеца од ужасне трагедије телевизије пласирају овакве приче? И чему залажење и анатомско сецирање нечијег бола? Медији, људи, грађани, пустите те људе да тихују у свом болу... Нити ће њима, нити нама, бити лакше због овог огољавања.

При том, аутори ове емисије нису потписани у одјавној шпици, па не можемо да знамо коме је овако нешто пало на памет? И шта је са оним да треба да пустимо надлежне да се баве случајем, без уплитања медија? Нису ни други медији били бољи... Пренели су ово трагично сведочење и тиме начинили већу штету. Погрешни потези неће донети спас нити овим људима вратити најмилије... Још једно профитерско новинарство.

Илустрација Срђан Печеничић 

Док размирице трају, ратови на улицама и у медијима, неки други покушавају да колико-толико претпразничне дане учине идиличнима и да, макар деци која давно у чуда не верују, од живота направе праву зимску бајку. Тако је један несмотрени, како би деца рекла „лажни Деда мраз”, јер они имају Тик-ток који их уверава да бајке не постоје, пао са трећег спрата и озбиљно се повредио, заневши се својом илузијом и изгубивши сваки додир са реалношћу. Можда је пожелео да буде суперхерој, можда су намере биле искрене, али ко високо лети, ниско падне, и то јако и болно. Деца су паметнија од нас и никакве чаролије их не могу завести. Зато, памет у главу, уместо илузија пружите им љубав, отворени разговор и припремите их за живот у којем нема високих летова без последица и пада.

У том истом празнично окићеном граду један Београђанин, у покушају да украде окићену јелку из стамбене заједнице, је’л што да не, када сви краду и не бивају због тога кажњени, доживео је пад... Баш ту пред очима јавности, забележен камерама из зграде... Обрукан и разоткривен... Пао је на прагу улаза у зграду покушавши да однесе тешку окићену саксију, обрукавши све нас. А да ли се и он тако осећа? Јер, данас је сасвим нормално красти, па чак и станарску јелку!

Са оваквим, не баш лепим сликама нашег града, наше земље, и празничне идиле, присетимо се „Божићне приче” Чарлса Дикенса о шкртом себичном старцу којег божићни дух трансформише и буди у њему ону потиснуту уснулу искру човечности. Нека нас у новој години све тај дух посети... Верујем, искрено верујем, баш као и др Михајло Радић из „Времена смрти”, да још увек можемо у себи изнаћи то ситно зрно људскости, колико год то било тешко!