Svako vreme pokaže svog Magbeta i Hamleta

„Spavam samo kada je san jači od mene”, rekao je glumac Nebojša Dugalić objašnjavajući svoj gusti dnevni raspored kada smo mu nakon premijere filma „Ruski konzul” u holu MTS dvorane predložili razgovor. Osim što igra na više pozorišnih scena, u serijama i filmovima, on svira i peva u svom kabareu, profesor je na Fakultetu savremenih umetnosti i predsednik Udruženja dramskih umetnika. Pored toga, otac je petoro dece.

Ipak, u opštem metežu nakon premijere ugrabili smo njegovu pažnju upitavši ga koliko se pronašao u ulozi doktora, koji je po kazni partije sedamdesetih godina prošlog veka premešten da radi na Kosovu. Film je inače snimljen po romanu Vuka Draškovića i u režiji Miroslava Lekića.

„Trudili smo se da filmom ispričamo slojevitu priču i da se ne stavljamo kao arbitri ni na jednu stranu, da ispričamo sudbine onih koji su se tad tamo zatekli i koji svi, i jedni i drugi, veruju da se bore za nešto pravedno. Da vidite da na svakoj strani može da se pojavi i krajnja ljudskost i neljudskost, u borbi da se ostane čovek, a da se opet srlja u sunovrat. Taj kontekst je do danas ostao prisutan na Kosovu, to je mešavina uzavrelih protivrečnosti. Veliki je dramski raspon ove moje uloge i utoliko je bila za mene inspirativna. Dominantan utisak tokom snimanja bio je da smo se iz današnjeg razmišljanja ’preselili’ u duh tih ranih sedamdesetih i da smo tokom snimanja sve vreme živeli u toj atmosferi. Zaista sam imao utisak da sam se tih nekoliko meseci kretao u vremenu svog detinjstva, s celim njegovim dekorom”, priča Nebojša koji je, inače, rođen u Kraljevu.

Na sve to, ipak, napominje: „Bilo bi lepo kada bi se glumac pronalazio u svojim likovima. Bar bi mu nešto bilo jasno o nedokučivoj tajni čoveka. Ali, nažalost, i kada se pronađe u ponekom liku, ta nalaženja su uvek samo povremena i provizorna. Mada glumac nikada neće odustati od takve potrage, jer mu ništa drugo ne preostaje. Otuda verovatno i poriv za stvaralaštvom. Uvek se čini da mu je neko ’nalazište bića’ odmah tu iza ćoška i da mu je nadohvat ruke, ali čim se nečega dočepa, shvati da mu traganje tek predstoji.”

Nezaboravna saradnja s Lauševićem

Ističe, međutim, da je glumiti zajedno sa Žarkom Lauševićem, koji u filmu igra samozvanog ruskog konzula, nešto za njega, u tom protoku raznih uloga, nezaboravno. Više puta su pre toga sarađivali i, dodaje s osmehom, uvek se radovali svakom novom zajedničkom poduhvatu. „Naročito kada su nam dodeljene uloge koje ne liče na ono što smo prethodno radili. Uvek smo se radovali ako možemo da se zaigramo na nov način. Rad s njim svakako je bio jedan od najblistavijih glumačkih dueta u kojima sam učestvovao. Srećan sam što je u ovom filmu ostao taj i takav trag naše igre”, dodaje setno.

Prvu predstavu Nebojša Dugalić igrao je u Narodnom pozorištu sa 23 godine, tumačeći mnogima enigmatičnu ulogu kneza Miškina, glavnog junaka romana „Idiot”. Tada mu je Stevo Žigon, glumac i profesor, objašnjavao: „Raditi Dostojevskog – to je divno, a ne raditi Dostojevskog – to je čisto gubljenje vremena.” Dobijao je potom uloge velikih književno-dramskih likova kao što su Sigismund, Karađoz, Dimitrije Karamazov, Hadži Zamfir…

Danas kaže: „Od ’Idiota’ Dostojevskog i kneza Miškina prošlo je gotovo 30 godina, a i dalje mi je to jedna od najdražih i najvažnijih uloga. Pre svega, zato što sam kroz njegov lik mogao u pozorištu da se bavim svedočenjem o nečemu što je deo moje intimne istine u koju verujem i kojoj težim. Miškin je ovaploćenje bogočovečanskog ideala u čoveku, koji pratimo kroz lik mladića koji u sebi nosi nepatvorenu, prefinjenu i suštu ljudsku dobrotu, stradajući za ovaj svet koji, po romanu, u zlu leži i nema snage da se saobrazi jednom takvom biću. On je neko ko sebe izlaže stradalnosti znajući da su stradanja Hristova ona rana kojom se svi iscelismo. On plaća cenu umesto svih, jer niko neće da doraste njegovoj dobroti i samopožrtvovanju. Zahvalan sam što me je moj glumački put počastio takvom ulogom”, kaže.

Podsećamo ga da on tumači i jednog od najnegativnijih likova u istoriji teatra, Šekspirovog Magbeta i pitamo ko je sve danas Magbet, koliko je njegov prototip aktuelan.

„Magbet je uvek aktuelan, jer je to univerzalna priča o čovekovoj zabasalosti u lavirinte sopstvenih, ponornih mrakova u biću, koji su nam, nažalost, svima prirođeni. Svako vreme mora da pokaže svog Magbeta, Ričarda Trećeg, Hamleta i mnoge druge i da se u njima isto prepozna. Mada, nažalost, ne znam koliko smo dorasli da prepoznamo sve ’podzemne pritoke’ koje od nas stvaraju sve te likove. Uvek mislimo da je na njihovom mestu neko drugi, a ne mi sami…”

Porodica je uvek u meni

Kao profesor i otac kaže da ne misli da postoji recept za pedagogiju, jer „svako vreme rađa ljude posebnog mentaliteta i senzibiliteta”.

„Ja se uvek trudim da budem budan za te novine i da neprestano pobuđujem u drugima prepoznavanje horizonata na kojima je moguće kretati se u širokom zamahu, a biti stvaralac u svemu što se radi. Glavna uloga učitelja je da nauči đake da koriste njegovu ’građu’ za neka svoja autentična znanja, ali i da znaju principe ’gradnje’ i kako da se igraju s postojećim ’materijalima’. To važi i u roditeljstvu i u pedagogiji. Kada bih sabrao sve što sam uradio u glumi, opet ne bi moglo da se poredi s neprocenjivim svetovima koje sam otkrio baveći se profesurom i režijom. Ta čuda koja su se dešavala u radu sa studentima i mladim glumcima najlepše su od svega što mi se dešavalo u karijeri.”

One koji žele da upišu glumu i krenu tim putem, ne želi da savetuje: „Nije zahvalno biti savetodavac, zato što je svačiji put jedna velika tajna i mislim da je samo važno da čovek prati unutrašnje porive u svojim izborima i put će ga već odvesti gde treba.”

S porodicom mu je uvek malo vremena, iako je u svemu što radi, kaže, neprestano sa svojom decom i suprugom Draganom Dugalić, takođe glumicom. „Nikad se ne može stići sve, ali ne treba odustati od truda da se stigne koliko god se može i što više. Da kažem figurativno, odvajkada je naša najveća odgovornost na zemlji da donesemo što obilniji rod njivi koja nam je poverena. Šta god da radim, moja porodica je sa mnom i u meni. S njima sam neprestano”, kako kaže na kraju.

Da, to su bili dani

Nakon što je nedavno s Borisom Pingovićem obeležio dve decenije kabarea „Da, to su bili dani”, Nebojša Dugalić kaže: „Pre neki dan dobio sam snimak iz publike našeg kabarea održanog 5. decembra. Na tom snimku su dečak i devojčica od pet-šest godina koji gledaju širom otvorenih očiju, igraju u ritmu muzike, smeju se i razmenjuju poglede . Čujem i kako roditeljima kažu da nisu bili na lepšoj predstavi… To uliva nadu da u kulturi nije sve izgubljeno, sve dok to što radimo ima odziva u dečjim, čistim dušama”, uverava.

Zlatni vitez

Jedna od prvih važnih nagrada koju je Dugalić dobio je „Zlatni vitez” u Moskvi 2006. godine za glumu u predstavi „Zlatno runo”, po knjizi Borislava Pekića. Dobitnik je četiri Zlatna i dva Srebrna viteza, kao i četiri „Zoranova brka”, tri Sterijine nagrade, nagrada „Zoran Radmilović” i „Miloš Žutić”, priznanja Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao i nagrade Grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo. Godine 2019. dobio je priznanje „Vitez Srbije”.