Свако време покаже свог Магбета и Хамлета

„Спавам само када је сан јачи од мене”, рекао је глумац Небојша Дугалић објашњавајући свој густи дневни распоред када смо му након премијере филма „Руски конзул” у холу МТС дворане предложили разговор. Осим што игра на више позоришних сцена, у серијама и филмовима, он свира и пева у свом кабареу, професор је на Факултету савремених уметности и председник Удружења драмских уметника. Поред тога, отац је петоро деце.

Ипак, у општем метежу након премијере уграбили смо његову пажњу упитавши га колико се пронашао у улози доктора, који је по казни партије седамдесетих година прошлог века премештен да ради на Косову. Филм је иначе снимљен по роману Вука Драшковића и у режији Мирослава Лекића.

„Трудили смо се да филмом испричамо слојевиту причу и да се не стављамо као арбитри ни на једну страну, да испричамо судбине оних који су се тад тамо затекли и који сви, и једни и други, верују да се боре за нешто праведно. Да видите да на свакој страни може да се појави и крајња људскост и нељудскост, у борби да се остане човек, а да се опет срља у суноврат. Тај контекст је до данас остао присутан на Косову, то је мешавина узаврелих противречности. Велики је драмски распон ове моје улоге и утолико је била за мене инспиративна. Доминантан утисак током снимања био је да смо се из данашњег размишљања ’преселили’ у дух тих раних седамдесетих и да смо током снимања све време живели у тој атмосфери. Заиста сам имао утисак да сам се тих неколико месеци кретао у времену свог детињства, с целим његовим декором”, прича Небојша који је, иначе, рођен у Краљеву.

На све то, ипак, напомиње: „Било би лепо када би се глумац проналазио у својим ликовима. Бар би му нешто било јасно о недокучивој тајни човека. Али, нажалост, и када се пронађе у понеком лику, та налажења су увек само повремена и провизорна. Мада глумац никада неће одустати од такве потраге, јер му ништа друго не преостаје. Отуда вероватно и порив за стваралаштвом. Увек се чини да му је неко ’налазиште бића’ одмах ту иза ћошка и да му је надохват руке, али чим се нечега дочепа, схвати да му трагање тек предстоји.”

Незаборавна сарадња с Лаушевићем

Истиче, међутим, да је глумити заједно са Жарком Лаушевићем, који у филму игра самозваног руског конзула, нешто за њега, у том протоку разних улога, незаборавно. Више пута су пре тога сарађивали и, додаје с осмехом, увек се радовали сваком новом заједничком подухвату. „Нарочито када су нам додељене улоге које не личе на оно што смо претходно радили. Увек смо се радовали ако можемо да се заиграмо на нов начин. Рад с њим свакако је био један од најблиставијих глумачких дуета у којима сам учествовао. Срећан сам што је у овом филму остао тај и такав траг наше игре”, додаје сетно.

Прву представу Небојша Дугалић играо је у Народном позоришту са 23 године, тумачећи многима енигматичну улогу кнеза Мишкина, главног јунака романа „Идиот”. Тада му је Стево Жигон, глумац и професор, објашњавао: „Радити Достојевског – то је дивно, а не радити Достојевског – то је чисто губљење времена.” Добијао је потом улоге великих књижевно-драмских ликова као што су Сигисмунд, Карађоз, Димитрије Карамазов, Хаџи Замфир…

Данас каже: „Од ’Идиота’ Достојевског и кнеза Мишкина прошло је готово 30 година, а и даље ми је то једна од најдражих и најважнијих улога. Пре свега, зато што сам кроз његов лик могао у позоришту да се бавим сведочењем о нечему што је део моје интимне истине у коју верујем и којој тежим. Мишкин је оваплоћење богочовечанског идеала у човеку, који пратимо кроз лик младића који у себи носи непатворену, префињену и сушту људску доброту, страдајући за овај свет који, по роману, у злу лежи и нема снаге да се саобрази једном таквом бићу. Он је неко ко себе излаже страдалности знајући да су страдања Христова она рана којом се сви исцелисмо. Он плаћа цену уместо свих, јер нико неће да дорасте његовој доброти и самопожртвовању. Захвалан сам што ме је мој глумачки пут почастио таквом улогом”, каже.

Подсећамо га да он тумачи и једног од најнегативнијих ликова у историји театра, Шекспировог Магбета и питамо ко је све данас Магбет, колико је његов прототип актуелан.

„Магбет је увек актуелан, јер је то универзална прича о човековој забасалости у лавиринте сопствених, понорних мракова у бићу, који су нам, нажалост, свима прирођени. Свако време мора да покаже свог Магбета, Ричарда Трећег, Хамлета и многе друге и да се у њима исто препозна. Мада, нажалост, не знам колико смо дорасли да препознамо све ’подземне притоке’ које од нас стварају све те ликове. Увек мислимо да је на њиховом месту неко други, а не ми сами…”

Породица је увек у мени

Као професор и отац каже да не мисли да постоји рецепт за педагогију, јер „свако време рађа људе посебног менталитета и сензибилитета”.

„Ја се увек трудим да будем будан за те новине и да непрестано побуђујем у другима препознавање хоризоната на којима је могуће кретати се у широком замаху, а бити стваралац у свему што се ради. Главна улога учитеља је да научи ђаке да користе његову ’грађу’ за нека своја аутентична знања, али и да знају принципе ’градње’ и како да се играју с постојећим ’материјалима’. То важи и у родитељству и у педагогији. Када бих сабрао све што сам урадио у глуми, опет не би могло да се пореди с непроцењивим световима које сам открио бавећи се професуром и режијом. Та чуда која су се дешавала у раду са студентима и младим глумцима најлепше су од свега што ми се дешавало у каријери.”

Оне који желе да упишу глуму и крену тим путем, не жели да саветује: „Није захвално бити саветодавац, зато што је свачији пут једна велика тајна и мислим да је само важно да човек прати унутрашње пориве у својим изборима и пут ће га већ одвести где треба.”

С породицом му је увек мало времена, иако је у свему што ради, каже, непрестано са својом децом и супругом Драганом Дугалић, такође глумицом. „Никад се не може стићи све, али не треба одустати од труда да се стигне колико год се може и што више. Да кажем фигуративно, одвајкада је наша највећа одговорност на земљи да донесемо што обилнији род њиви која нам је поверена. Шта год да радим, моја породица је са мном и у мени. С њима сам непрестано”, како каже на крају.

Да, то су били дани

Након што је недавно с Борисом Пинговићем обележио две деценије кабареа „Да, то су били дани”, Небојша Дугалић каже: „Пре неки дан добио сам снимак из публике нашег кабареа одржаног 5. децембра. На том снимку су дечак и девојчица од пет-шест година који гледају широм отворених очију, играју у ритму музике, смеју се и размењују погледе . Чујем и како родитељима кажу да нису били на лепшој представи… То улива наду да у култури није све изгубљено, све док то што радимо има одзива у дечјим, чистим душама”, уверава.

Златни витез

Једна од првих важних награда коју је Дугалић добио је „Златни витез” у Москви 2006. године за глуму у представи „Златно руно”, по књизи Борислава Пекића. Добитник је четири Златна и два Сребрна витеза, као и четири „Зоранова брка”, три Стеријине награде, награда „Зоран Радмиловић” и „Милош Жутић”, признања Народног и Југословенског драмског позоришта, као и награде Града Београда за позоришно стваралаштво. Године 2019. добио је признање „Витез Србије”.