Ko je pravi šmeker
„Beogradskoj hronici” RTS-a želimo srećan rođendan i još mnogo pravovremenih informacija. Jer, suština je mnogo važnija od estetike. Neka budu servis građana, a ne lepih toaleta i štikli!
Jedino nas okićeni grad podseća na to da nam stižu blagdani, vreme prazničnog mira, zatišja, ruske salate, novogodišnjeg programa, razvlačenja i dužeg spavanja. Uspomene sa društvenih mreža gorko nas opominju koliko smo stariji, umorniji, nespokojniji i kako se život troši i osipa, neumitno obrnuvši još jedan krug. Slike koje nam stižu ovih dana sa ulica širom Srbije odskaču od one idilične svetlosti velegrada i njihovog od smoga zamagljenog sjaja. Protesti, blokade, nezadovoljstva, studenti i đaci na ulicama i poneki profesor na kolenima, svakako ne donose očekivani mir, spokoj i prednovogodišnju radost. Hoće li zvižduk pištaljki utihnuti tu negde oko 30. decembra kada mladi misli preusmere na proslavu novogodišnje noći, na kupovinu vatrometa i petardi i u jurnjavu za najboljom žurkom? Kada opozicioni i oni drugi lideri prepuste se prazničnim putovanjima i svim blagodetima života koji su toliko daleki i nedostižni za većinu građana Srbije.
U medijima se vodi pravi rat, ko će, kako i koliko na svojim frekvencijama i na stupcima izveštavati sa ulica. Ko je čiji, ko je branilac i drveni advokat, a ko nazovi neprijatelj... Tu padne i po koja teška reč, neprimerena javnom govoru. A zapravo mere se rejtinzi, rade se promocije, a o suštinskom interesu građana ni reči. Neko se i dalje bori sa nestašicama struje i vode, sa siromaštvom, nasiljem, bolestima, birokratskim zavrzlamama, poskupljenjima, basnoslovnim računima, nemogućnostima za ostvarivanje ljudskih i građanskih prava... Neko iščekuje 13. platu, regres i bonus, a nekome Deda Mraz i ove godine neće biti naklonjen... Ali, to medije ovih dana ne zanima. Važne su podele, a ne građani, a mi, poput predstave, pratimo ovaj šou, nemajući snage da promenimo ni svoje sitne loše navike, a kamoli one važnije! Jer, sve je šou, sve je spektakl, popunjavanje dokolice između rijalitija i serija.
„Drugi tom” serije „Vreme smrti” našao se u redovnoj ponudi kanala Nova. Neko bi rekao „Šolakova serija”, a ja bih pre dodala – sjajno delo pisca Dobrice Ćosića koje nas iznova podseća na tragiku srpskog naroda, bez obzira na to ko stoji iza njene realizacije. Jer, boli svaki kadar ovog dela... Večni ratovi sa neprijateljem, spoljnim i unutrašnjim, bolešću, siromaštvom.... nešto je što nas prati kroz vekove. I, nažalost, ni danas nije bolje. Svaka čast glumcima koji su uspeli da iznesu ko tuč teške replike, a da ne skliznu u patetiku i zbog kojih u sebi plačemo. To su – Dragan Mićanović, koji je već više puta potvrdio koliko je veliki, a skroman glumac, nikad prežaljeni Žarko Laušević, Slobodan Boda Ninković, Radovan Vujović, Teodora Dragićević... Jedino, Andrija Milošević štrči...
Ovoj seriji se radujemo i iščekujemo da nas malo prizemni i urazumi, baš kao i „Radio Milevi” koja nam je stigla tik pred Novu godinu da nas razveseli, razgali, odmori i umiri... Jer, danas se komedijom bave samo oni najhrabriji. Teško je smejati se kada više plačemo. SBB, čije usluge papreno plaćamo, seriju "Vreme smrti" prvo je svojim korisnicima ponudio uz dodatnu naplatu umesto da ju je velikodušno ponudio gledaocima kao delo od opšteg dobra i u skladu sa idejama i ciljevima koje zastupaju... Ali, kao što rekoh, sve je biznis... Ko haje za građane?
Redakcija „Beogradske hronike”, u ovom haosu, u ponedeljak je obeležila 45. rođendan u specijalnom izdanju spojivši u svom studiju svoje dve nespojive voditeljke, Anu Manojlović i Slađanu Tomašević. Pomalo zbunjene i nesnađene u ovoj novoj situaciji, pokušale su, ne baš vešto, da nam, uz pomoć reportera, predstave „Beogradsku hroniku” kroz decenije, ali i Beograd nekad i sad. Kroz arhivske snimke, prisetili su se legendarnih imena ove dugovečne emisije – Mire Adanje Polak, Baneta Vukašinovića... Da li je to dobar potez ili ne? Samo su nas podsetili kakvi su nekad domaćini programa bili, a kako je danas...
Da li se šmeker postaje ili se rađa – još jedno je od besmislenih i u ovom trenutku nepotrebnih pitanja za jednu ovako važnu, i sa tradicijom, emisiju. Zvuči prozaično, zar ne?
„Beogradskoj hronici” želimo srećan rođendan i još mnogo pravovremenih informacija. Jer, suština je mnogo važnija od estetike. Neka budu servis građana, a ne lepih toaleta i štikli!
U NOVOM "KADRIRANjU" U PRAZNIČNOJ "TV REVIJI" U PETAK 27. DECEMBRA PROČITAJTE DA LI SU DECA I NASTAVNICI POD PRITISKOM I DA LI SU SAMO PETICE GARANCIJA ZA USPEH
