U gostima kod Staljina
U centru mesta Gori, u velikom, starom zdanju nalazi se uređen i prostran muzej posvećen komunističkom vođi, dok su u dvorišnom delu njegova trošna rodna kuća i vagon voza kojim je uvek putovao
Tokom obilaska Gruzije, iz prestonice Tbilisi stigli smo u neveliki Gori, rodno mesto Josifa Visarionoviča Džugašvilija, poznatijeg pod nadimkom Staljin.
Udaljeno oko sat vremena auto-putem zapadno od Tbilisija, mesto Gori nalazi se u neposrednoj blizini sporne, delimično samostalne, nepriznate Južne Osetije, unutar teritorije Gruzije.
Gruzini i Osetijanci
Verovatno ne postoji osoba koja nije čula za Staljina, čuvenog komunističkog diktatora koji nije smeo u avion (zbog čega je imao svoj luksuzni vagon voza), inteligentno i nadareno dete koje je kao desetogodišnjak podučavao školskim predmetima i nekoliko godina stariju decu. Staljinova majka bila je, kažu, prelepa Gruzinka, a deda po ocu – Osetijanac, iz obližnje Osetije.
Plemenski, planinski kavkaski narod Osete ili Osetijance Gruzini su oduvek smatrali varvarima, jer su tek početkom 19. veka primili hrišćanstvo (navodno su poreklom indoevropski narod, ogranak jednog od persijskih plemena).
Iz ovog razloga, Staljina su njegovi politički protivnici, kao na primer Trocki, uvek „držali” za divljeg Osetijanca. Gruzini su tokom vekova, verovatno, pokušavali da Osete asimiluju, što je Rusija iskoristila protiv Gruzije. Kada se Gruzija otcepila od SSSR, Južna Osetija je dobila formalnu nezavisnost.
Iako je bio obućar, poznavaoci tvrde da je Staljinov otac govorio četiri jezika: gruzinski, jermenski, turski i ruski. Staljinov deda po majci bio je grnčar i baštovan, u službi imućne jermenske familije. Nalik dedi, još kao beba, Staljin je bio fasciniran cvećem. U memoarima njegove majke, koja je prethodno izgubila tri mala sina (Staljin je bio prvo dete koje je preživelo), i nesumnjivo je bila najznačajnija figura Staljinovog detinjstva, ostalo je zapisano da je veliki komunistički vođa iz ljubavi prema cveću naučio da hoda. Navodno su ukućani držali u rukama cvet i pomerali se kako bi on došao do njega i dohvatio ga. Kasniji Staljin – diktator bio je poznat po uzgoju bašti limuna, paradajza, mimoza i ruža.
Dok je bio dete, u jednom periodu početkom 20. veka, poslodavci u Gruziji koji nisu imali dovoljno novca usluge su plaćali vinom. S obzirom na to da vina u Gruziji ima u izobilju, mnogi su se Gruzini propili, a Staljinov otac bio je jedan od njih. Dodatno, Beso, kako je glasio nadimak njegovog oca, upoznao je ruskog revolucionara, pijanca, s kojim je drugovao, i više nikada nije uspeo da se oslobodi ovog poroka. Zbog očevog prijatelja Staljin je rastao uz ruskog revolucionara koji im je dolazio u kuću i od njega čuo prve revolucionarne ideje. Kada je jedne zime očev drugar u piću pronađen smrznut u snegu, Beso je našao novog druga za kafanu – lokalnog sveštenika.
Postoji nekoliko glasina koje su kružile u to vreme, da Beso nije Staljinov otac. Zli jezici navodili su uvek tri ista „kandidata”, među kojima su bili: šef policije Gorija, glavni sveštenik (očev drug u piću) i kum familije – bogati vinar i vlasnik nekoliko taverni, Egnatašvili, koji je kasnije finansirao Staljinovo školovanje.
Kako bi sinu omogućila školovanje, Staljinova majka radila je kod Egnatašvilijevih kao spremačica, a neki tvrde i kao ljubavnica. Navodno je očevo pijanstvo bilo zbog ljubomore i nemoći da sazna pravu istinu.
Staljin je imao teško detinjstvo, jer je svakodnevno trpeo batine od oca, pijanca. Dodatno, otac je izričito bio protiv toga da se talentovani dečak školuje, a nije bilo ni novca. Međutim, majka je odlučila da Staljin treba da uči, zamolivši porodicu imućnog kuma da njen dečak sedi na času s njegovom decom. Ispostavilo se da je Staljin učio brže i bolje ne samo od svojih vršnjaka, nego i od znatno starije dece i da je kasnije deci držao časove. Na kraju je upisan u školu kao posinak sveštenika, jer je u to vreme u Gruziji jedino na taj način bilo moguće školovati dete koje nije iz imućne familije.
Iako je kao diktator bio zaslužan za stotine hiljada smrti nedužnih ljudi, danas je njegova muzej-kuća jedna od najvećih atrakcija Gruzije.
U centru mesta Gori, u velikom, starom zdanju nalazi se veoma dobro uređen i prostran Muzej Staljina, dok su u dvorišnom delu njegova trošna rodna kuća, zaštićena ispod specijalnog krova, i vagon voza kojim je uvek putovao. Kada smo završili s posetom muzeju, kustoskinja nas je odvela do voza i otključala vrata kako bismo prošli kroz vagon od početka do kraja i videli kako su izgledale prostorije koje je koristio tokom svojih putovanja.
Pokloni državnika
U muzeju na međuspratu dočekala nas je velika statua diktatora pored koje se većina turista slika. Unutar muzeja videli smo njegov radni kabinet, stare spise i dokumente, poeziju i druge rukopise, fotografije s poznatim državnicima i s njegovom ostarelom majkom. Tu su i bunda i čizme koje je nosio zimi, paklica cigareta koje je pušio, njegove biste, potpisani sporazumi, slike s parada i umetničke slike na kojima, na primer, u naručju drži rumenu sovjetsku devojčicu koja mu se osmehuje.
U poslednjem delu postavke muzeja nalaze se predmeti koje je Staljin dobio od velikog broja državnika koji su mu dolazili u posetu – vaze s njegovim likom, veliki tanjiri, srebrne i kristalne posude i drugo.
Nasmejan na cegeru i šolji
Zanimljivo je kako su od nekadašnjeg velikog diktatora u Gruziji uspeli da stvore zanimljivu turističku atrakciju, te u suvenirnici muzeja mogu da se kupe šolje, tabla za šah, majice i kecelje za kuvanje s likom Staljina, čak gruzijsko vino koje je najviše voleo da pije.
