Fenomen zatvorske umetnosti
Stvaralaštvo Frenka Džounsa, koje je potrajalo svega pet godina, ostalo bi sasvim nepoznato široj javnosti da jedan zatvorski čuvar nije, zabave radi, poslao jedan od njegovih radova na takmičenje, gde je osvojio prvo mesto
Kada je reč o optužbama za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode, dobar primer predstavlja iskustvo Egona Šilea (1890–1918). Ovaj austrijski ekspresionista je 1912. uhapšen zbog sumnje da je zaveo devojčicu staru trinaest godina (dozvoljena starosna granica iznosila je četrnaest godina). Sud je pomenute optužbe odbacio, ali je Šile ipak bio proglašen krivim i osuđen na kratkoročnu zatvorsku kaznu zbog izlaganja erotskih crteža na mestu koje je bilo dostupno i deci. Kako se uobičajeno smatra, glavni razlozi za Šileovo hapšenje i suđenje bili su animozitet meštana malog naselja u kom je on tada živeo prema njegovom nekonvencionalnom životnom stilu, kao i strah lokalne zajednice od mogućeg štetnog uticaja na lokalnu decu i omladinu.
U domenu verbalne umetnosti, vrlo karakterističan primer kombinacije čitavog niza društveno devijantnih pojava (uključujući i kriminalitet) u ličnosti umetnika predstavlja turbulentno životno iskustvo pisca i dramaturga Žana Ženea (1910–1986). Rođen 1910. godine kao vanbračni sin majke prostitutke, Žene je detinjstvo i mladost proveo izuzetno burno, odajući se kriminalitetu (krađe, falsifikovanje isprava), lutalaštvu, muškoj prostituciji i sl. Kasnije tokom života izvršio je i pokušaj samoubistva. Kao maloletnik, nekoliko godina je proveo u popravnom domu, a nakon punoletstva deset puta je osuđivan na kraće kazne zatvora. Pisanjem je počeo da se bavi upravo tokom odsluženja jedne od zatvorskih kazni. Nakon ove prekretnice u vidu njegovog okretanja umetnosti, povukao se iz kriminalnog miljea i izgradio karijeru priznatog i inovativnog stvaraoca unoseći u svoj literarni opus niz autobiografskih detalja i drugih realističkih prikaza društveno devijantnih pojava.
Jedan od primera žene umetnice s istorijatom višestruke osuđivanosti jeste aktivistkinja za prava žena Oliv Veri (1886–1947). U rasponu od 1910. do 1914. Verijeva je ukupno osam puta osuđivana na zatvorske kazne zbog razbijanja prozora u sklopu protestnih akcija Ženske društvene i političke unije. Pored toga, bila je sankcionisana i zbog drugih aktivističkih radnji. Međutim, najekstremniji vid njenog aktivizma predstavljalo je učešće u seriji konspirativno organizovanih podmetanja požara. U poznatom incidentu te vrste – izazivanju požara u čajnom paviljonu unutar lokaliteta Kew Gardens – koji je Verijeva realizovala zajedno s još jednom aktivistkinjom, pričinjena je velika materijalna šteta.
Konačno, od posebnog značaja za razumevanje veze između učinilaca kriminalnih radnji i njihovog umetničkog stvaralaštva jeste fenomen tzv. „zatvorske umetnosti” (eng. prison art). Zatvorska umetnost može biti okarakterisana kao artistička delatnost samoukih stvaralaca koja se odvija tokom izdržavanja kazne u zavodskoj ustanovi, pri čemu se takvi stvaraoci, po pravilu, umetničkim radom nisu bavili pre početka izvršenja kazne. Ova sfera umetničkog delovanja uobičajeno se stavlja u kontekst šireg pojma marginalne umetnosti (eng. outsider art) zbog činjenice da njeni autori predstavljaju umetnike amatere koji su pozicionirani „na marginama” društva i koji stvaraju mimo okvira umetničkih institucija.
Neki od zatvorskih umetnika postigli su značajnu afirmaciju svog stvaralaštva stekavši na taj način artistički status i u generalnom svetu umetnosti. Iz niza zatvorskih umetnika na globalnom nivou može se izdvojiti interesantan i neuobičajen primer Frenka Džounsa (1900–1969). Ovaj višestruki povratnik otpočeo je svoje stvaralaštvo tek u sedmoj deceniji života tokom izdržavanja kazne doživotnog zatvora. Njegovo stvaralaštvo, koje je potrajalo svega pet godina, ostalo bi, po svoj prilici, sasvim nepoznato široj javnosti da jedan od zatvorskih čuvara nije, zabave radi, poslao jedan od Džounsovih radova na jedno takmičenje umetničkih dela i rukotvorina čiji autori su bili zatvorenici. Na pomenutom takmičenju Džounsov rad je osvojio prvo mesto, i izazvao oduševljenje pojedinih istaknutih ličnosti iz sveta umetnosti i omogućio Džounsu sticanje umetničke slave i različite pogodnosti.
S druge strane, primetna je i drugačija tendencija u okviru koje određeni zatvorski umetnici takođe stiču značajan publicitet, ali ne zbog artističkih kvaliteta svoje umetnosti, već zbog notornosti i težine zločina koje su izvršili. Shodno ovakvoj tendenciji i velikoj pažnji javnosti, pojedini radovi ozloglašenih osuđenika dostizali su i visoke prodajne cene na aukcijama, što je pokrenulo značajne debate u pogledu opravdanosti dopuštanja takve prakse u slučaju zatvorske populacije, odnosno u vezi sa učiniocima najtežih krivičnih dela.
Primera radi, možemo izdvojiti zatvorsko slikarstvo serijskog ubice i pedofila Džona Vejna Gejsisa (1942–1994), poznatog i kao „Klovn ubica” (eng. Killer Clown), koji je tokom čekanja na izvršenje smrtne kazne postao afirmisan kao zatvorski umetnik izlagavši svoja dela na različitim izložbama i nudeći ih na aukcijskim prodajama. Iako Gejsijeve slike nisu ocenjene kao umetnički radovi visoke artističke vrednosti, to nije predstavljalo prepreku da postignu visoke aukcijske cene koje su se kretale i do dvadeset hiljada američkih dolara. Ovakva praksa izazvala je revolt porodica njegovih žrtava i jednog dela šire javnosti. Kao odgovor na pomenute aktivnosti, nakon izvršenja smrtne kazne, srodnici Gejsijevih žrtava demonstrativno su spalili nekoliko njegovih slika.
Već ovaj sasvim skraćeni prikaz nekolicine umetnika iz različitih epoha slikovito ukazuje na društvenu realnost veze između umetnikovog privatnog života i vršenja različitih krivičnih dela. Ako se tome pridoda i tamna brojka kriminaliteta, koja je, naročito za ranije istorijske epohe, morala biti nezanemarljiva, postaje dodatno jasno da se radi o fenomenu koji svakako zavređuje adekvatnu istraživačku pažnju.
*Iz knjige „Od artističkog do devijantnog”, Orion art buks, Beograd i Prometej, Novi Sad
