Феномен затворске уметности
Стваралаштво Френка Џоунса, које је потрајало свега пет година, остало би сасвим непознато широј јавности да један затворски чувар није, забаве ради, послао један од његових радова на такмичење, где је освојио прво место
Када је реч о оптужбама за извршење кривичних дела против полне слободе, добар пример представља искуство Егона Шилеа (1890–1918). Овај аустријски експресиониста је 1912. ухапшен због сумње да је завео девојчицу стару тринаест година (дозвољена старосна граница износила је четрнаест година). Суд је поменуте оптужбе одбацио, али је Шиле ипак био проглашен кривим и осуђен на краткорочну затворску казну због излагања еротских цртежа на месту које је било доступно и деци. Како се уобичајено сматра, главни разлози за Шилеово хапшење и суђење били су анимозитет мештана малог насеља у ком је он тада живео према његовом неконвенционалном животном стилу, као и страх локалне заједнице од могућег штетног утицаја на локалну децу и омладину.
У домену вербалне уметности, врло карактеристичан пример комбинације читавог низа друштвено девијантних појава (укључујући и криминалитет) у личности уметника представља турбулентно животно искуство писца и драматурга Жана Женеа (1910–1986). Рођен 1910. године као ванбрачни син мајке проститутке, Жене је детињство и младост провео изузетно бурно, одајући се криминалитету (крађе, фалсификовање исправа), луталаштву, мушкој проституцији и сл. Касније током живота извршио је и покушај самоубиства. Као малолетник, неколико година је провео у поправном дому, а након пунолетства десет пута је осуђиван на краће казне затвора. Писањем је почео да се бави управо током одслужења једне од затворских казни. Након ове прекретнице у виду његовог окретања уметности, повукао се из криминалног миљеа и изградио каријеру признатог и иновативног ствараоца уносећи у свој литерарни опус низ аутобиографских детаља и других реалистичких приказа друштвено девијантних појава.
Један од примера жене уметнице с историјатом вишеструке осуђиваности јесте активисткиња за права жена Олив Вери (1886–1947). У распону од 1910. до 1914. Веријева је укупно осам пута осуђивана на затворске казне због разбијања прозора у склопу протестних акција Женске друштвене и политичке уније. Поред тога, била је санкционисана и због других активистичких радњи. Међутим, најекстремнији вид њеног активизма представљало је учешће у серији конспиративно организованих подметања пожара. У познатом инциденту те врсте – изазивању пожара у чајном павиљону унутар локалитета Kew Gardens – који је Веријева реализовала заједно с још једном активисткињом, причињена је велика материјална штета.
Коначно, од посебног значаја за разумевање везе између учинилаца криминалних радњи и њиховог уметничког стваралаштва јесте феномен тзв. „затворске уметности” (енг. prison art). Затворска уметност може бити окарактерисана као артистичка делатност самоуких стваралаца која се одвија током издржавања казне у заводској установи, при чему се такви ствараоци, по правилу, уметничким радом нису бавили пре почетка извршења казне. Ова сфера уметничког деловања уобичајено се ставља у контекст ширег појма маргиналне уметности (енг. outsider art) због чињенице да њени аутори представљају уметнике аматере који су позиционирани „на маргинама” друштва и који стварају мимо оквира уметничких институција.
Неки од затворских уметника постигли су значајну афирмацију свог стваралаштва стекавши на тај начин артистички статус и у генералном свету уметности. Из низа затворских уметника на глобалном нивоу може се издвојити интересантан и неуобичајен пример Френка Џоунса (1900–1969). Овај вишеструки повратник отпочео је своје стваралаштво тек у седмој деценији живота током издржавања казне доживотног затвора. Његово стваралаштво, које је потрајало свега пет година, остало би, по свој прилици, сасвим непознато широј јавности да један од затворских чувара није, забаве ради, послао један од Џоунсових радова на једно такмичење уметничких дела и рукотворина чији аутори су били затвореници. На поменутом такмичењу Џоунсов рад је освојио прво место, и изазвао одушевљење појединих истакнутих личности из света уметности и омогућио Џоунсу стицање уметничке славе и различите погодности.
С друге стране, приметна је и другачија тенденција у оквиру које одређени затворски уметници такође стичу значајан публицитет, али не због артистичких квалитета своје уметности, већ због ноторности и тежине злочина које су извршили. Сходно оваквој тенденцији и великој пажњи јавности, поједини радови озлоглашених осуђеника достизали су и високе продајне цене на аукцијама, што је покренуло значајне дебате у погледу оправданости допуштања такве праксе у случају затворске популације, односно у вези са учиниоцима најтежих кривичних дела.
Примера ради, можемо издвојити затворско сликарство серијског убице и педофила Џона Вејна Гејсиса (1942–1994), познатог и као „Кловн убица” (енг. Killer Clown), који је током чекања на извршење смртне казне постао афирмисан као затворски уметник излагавши своја дела на различитим изложбама и нудећи их на аукцијским продајама. Иако Гејсијеве слике нису оцењене као уметнички радови високе артистичке вредности, то није представљало препреку да постигну високе аукцијске цене које су се кретале и до двадесет хиљада америчких долара. Оваква пракса изазвала је револт породица његових жртава и једног дела шире јавности. Као одговор на поменуте активности, након извршења смртне казне, сродници Гејсијевих жртава демонстративно су спалили неколико његових слика.
Већ овај сасвим скраћени приказ неколицине уметника из различитих епоха сликовито указује на друштвену реалност везе између уметниковог приватног живота и вршења различитих кривичних дела. Ако се томе придода и тамна бројка криминалитета, која је, нарочито за раније историјске епохе, морала бити незанемарљива, постаје додатно јасно да се ради о феномену који свакако завређује адекватну истраживачку пажњу.
*Из књиге „Од артистичког до девијантног”, Орион арт букс, Београд и Прометеј, Нови Сад
