Umiruće selo koje je rešilo da živi
Balansirajući na litici, jedinoj preostaloj nakon serija urušavanja, i pritisnuti mukom, meštani naselja Čivita došli su do rešenja za opstanak
Na steni od otvrdlog vulkanskog pepela, iznad doline reke Tibar, stoji Čivita di Banjoređo. Entuzijastičnom turisti vodič će ovde reći da sve što je video ne može da se meri s onim što ga čeka. I dok stoji u podnožju, želja je sve jača da se, neverovatnim nagibom preko pešačkog mosta dugog 366 metara, dokopa mesta koje je uspelo da ponose epitet najživopisnijeg u Italiji, što nije lako postići. Na strmoj litici, opasano zidinama, čeka seoce od 12 duša, bar tri puta više mačaka i pedesetak kamenih kuća, ali to nije sve što ga čini jedinstvenim na italijanskoj „čizmi”.
Tu tek počinje priča o mestu koje nosi epitet umiruće (la citta che muore), što se odnosi na eroziju koja ga već vekovima razara i preti da ga uništi. Zato turisti hrle u Čivitu, uvrštenu na listu stotinu najugroženijih naselja sveta, da je vide i obiđu, dok se timovi inženjera svojski trude da do toga ne dođe, pa ovde uveravaju da je „u ovom trenutku, potpuno stabilno i bezbedno”. Mami i fenomenalnim pogledom.
To posebno iritira meštane, koji zapravo turiste nikada nisu ni želeli. Štaviše, čini se da ih iritiraju „preterivanja” koje njihovo selo imenuju kao bajkovito i „ono po kojem je snimljen najlepši crtani film”. Ali balansirajući na steni, jedinoj preostaloj nakon serija urušavanja, u kojima su se pojedini njegovi delovi odvaljivali u kanjon, pritisnuti mukom, svojevoljno su stvorili prekomerni turizam kako bi se spasli nestajanja. I to Čivitu, na dva sata od prestonice Rima, čini istinskim unikatnom.
Prošlost seoceta „opasnog po život” priča je i o masovnim selidbama u obližnji gradić Banjoređo, nekada spojen sa Čivitom, pa razdvojen (još) i zemljotresom koji je ovo područje zahvatio u 18. veku. I most koji ih je prvobitno povezivao uništen je tokom Drugog svetskog rata, a stanovništvo počelo ubrzano da se odseljava, da bi do 1990. godine selo ostalo gotovo napušteno. A onda, pre desetak godina, lokalna vlast je rešila da Čivita živi i u tom pravcu napravila „ratni” plan. Prvo su razmislili šta bi mogli da ponude razmaženim Rimljanima i turistima, koji se nagledaše lepota i naslušaše priča o istoriji Italije, pa su osmislili nekoliko događaja, poput etno-festivala na čelu s trkom magaraca, i turizam je napredovao – ali sporo.
Onda se ušlo u radikalniju akciju. Oni koji su želeli da ga vide, morali su to i da plate. Uvedena je taksa za turiste, na šta je šaka meštana ostala u čudu, pitajući ko li će im tek tada doći, ubeđeni da će odvratiti i ono malo posetilaca koji su potegli put na sever regije Lacio. No, desilo se još jedno čudo. Umesto da mostarina odvrati ljude, baš zato što su morali da je plate evro i po za prelazak i ulazak u selo, proradila je znatiželja. Turisti su nahrupili što potvrđuju i brojke – od nekoliko hiljada njihov broj narastao je na milion ljudi, od čega su polovina Italijani, a polovina stranci. U međuvremenu cena karte skočila je još dva puta – prvo na tri, da bi danas iznosila pet evra po osobi. To je u svakom pogledu preporodilo infrastrukturu sela, ali i učinilo nešto gotovo nemoguće u Italiji – Čivita i Banjoređo su postali prvi čiji žitelji ne plaćaju porez.
U zemlji u kojoj je većina lokacija ugrožena prekomernim brojem turista, umiruće selo koje je rešilo da živi je presedan, jer je upravo u poplavi turista pronašlo svoj spas. Čekajući ulazak na prestižnu Uneskovu listu svetske baštine, u borbi za preživljavanje, desio se fenomen – Čivita, koji je pokrenuo i komšijski Banjoređo, pa su otvoreni brojni hosteli i restorani tradicionalne italijanske kuhinje, od kojih je hit gastronomska atrakcija – rolovano celo prase.
Grad predgrađe sela
Interesantno je i da je Banjaređo s preko 3.000 stanovnika bilo predgrađe Čivite, koje su osnovali Etrurci pre oko 2.500 godina. Zapravo nekada su ova dva mesta činila celinu, ali ih je u 18. veku razdvojio snažan zemljotres, da bi ih danas opet spajao uski most koji se prostire iznad kanjona.
U centru pitoresknog seoceta stoji katedrala San Donato eparhije Banjoređo iz 5. veka. Prema projektu arhitekte Nikole Mateučija iz Kaprarole, 1511. godine, istočni zid, dve pevnice, kripte i glavni oltar zamenjeni su novom pevnicom, a preuređena je i fasada koja je poprimila renesansni izgled. Katedralu je 1695. godine ozbiljno oštetio zemljotres, pa je Superuniversasom pape Inokentija XII sedište biskupije preseljeno u obližnji Banjoređo. Prvobitno crkva je imala trobrodni plan, s renesansnom fasadom, dok su se u podnožju zvonika nalazila dva etrurska sarkofaga u bazaltnom kamenu. Centralni deo ikonostasa krasi freska iz škole „Pinturikio” i drveno raspeće iz 15. veka koju su radili majstori škole „Donatelo”.
