Умируће село које је решило да живи
Балансирајући на литици, јединој преосталој након серија урушавања, и притиснути муком, мештани насеља Чивита дошли су до решења за опстанак
На стени од отврдлог вулканског пепела, изнад долине реке Тибар, стоји Чивита ди Бањоређо. Ентузијастичном туристи водич ће овде рећи да све што је видео не може да се мери с оним што га чека. И док стоји у подножју, жеља је све јача да се, невероватним нагибом преко пешачког моста дугог 366 метара, докопа места које је успело да поносе епитет најживописнијег у Италији, што није лако постићи. На стрмој литици, опасано зидинама, чека сеоце од 12 душа, бар три пута више мачака и педесетак камених кућа, али то није све што га чини јединственим на италијанској „чизми”.
Ту тек почиње прича о месту које носи епитет умируће (la citta che muore), што се односи на ерозију која га већ вековима разара и прети да га уништи. Зато туристи хрле у Чивиту, уврштену на листу стотину најугроженијих насеља светa, да је виде и обиђу, док се тимови инжењера својски труде да до тога не дође, па овде уверавају да је „у овом тренутку, потпуно стабилно и безбедно”. Мами и феноменалним погледом.
То посебно иритира мештане, који заправо туристе никада нису ни желели. Штавише, чини се да их иритирају „претеривања” које њихово село именују као бајковито и „оно по којем је снимљен најлепши цртани филм”. Али балансирајући на стени, јединој преосталој након серија урушавања, у којима су се поједини његови делови одваљивали у кањон, притиснути муком, својевољно су створили прекомерни туризам како би се спасли нестајања. И то Чивиту, на два сата од престонице Рима, чини истинским уникатном.
Прошлост сеоцета „опасног по живот” прича je и о масовним селидбама у оближњи градић Бањоређо, некада спојен са Чивитом, па раздвојен (још) и земљотресом који је ово подручје захватио у 18. веку. И мост који их је првобитно повезивао уништен је током Другог светског рата, а становништво почело убрзано да се одсељава, да би до 1990. године село остало готово напуштено. А онда, пре десетак година, локална власт је решила да Чивита живи и у том правцу направила „ратни” план. Прво су размислили шта би могли да понуде размаженим Римљанима и туристима, који се нагледаше лепота и наслушаше прича о историји Италије, па су осмислили неколико догађаја, попут етно-фестивала на челу с трком магараца, и туризам је напредовао – али споро.
Онда се ушло у радикалнију акцију. Они који су желели да га виде, морали су то и да плате. Уведена је такса за туристе, на шта је шака мештана остала у чуду, питајући ко ли ће им тек тада доћи, убеђени да ће одвратити и оно мало посетилаца који су потегли пут на север регије Лацио. Но, десило се још једно чудо. Уместо да мостарина одврати људе, баш зато што су морали да је плате евро и по за прелазак и улазак у село, прорадила је знатижеља. Туристи су нахрупили што потврђују и бројке – од неколико хиљада њихов број нарастао је на милион људи, од чега су половина Италијани, а половина странци. У међувремену цена карте скочила је још два пута – прво на три, да би данас износила пет евра по особи. То је у сваком погледу препородило инфраструктуру села, али и учинило нешто готово немогуће у Италији – Чивита и Бањоређо су постали први чији житељи не плаћају порез.
У земљи у којој је већина локација угрожена прекомерним бројем туриста, умируће село које је решило да живи је преседан, јер је управо у поплави туриста пронашло свој спас. Чекајући улазак на престижну Унескову листу светске баштине, у борби за преживљавање, десио се феномен – Чивита, који је покренуо и комшијски Бањоређо, па су отворени бројни хостели и ресторани традиционалне италијанске кухиње, од којих је хит гастрономска атракција – роловано цело прасе.
Град предграђе села
Интересантно је и да је Бањаређо с преко 3.000 становника било предграђе Чивите, које су основали Етрурци пре око 2.500 година. Заправо некада су ова два места чинила целину, али их је у 18. веку раздвојио снажан земљотрес, да би их данас опет спајао уски мост који се простире изнад кањона.
У центру питорескног сеоцета стоји катедрала Сан Донато епархије Бањоређо из 5. века. Према пројекту архитекте Николе Матеучија из Капрароле, 1511. године, источни зид, две певнице, крипте и главни олтар замењени су новом певницом, а преуређена је и фасада која је попримила ренесансни изглед. Катедралу је 1695. године озбиљно оштетио земљотрес, па је Суперуниверсасом папе Инокентија XII седиште бискупије пресељeнo у оближњи Бањоређо. Првобитно црква је имала тробродни план, с ренесансном фасадом, док су се у подножју звоника налазила два етрурска саркофага у базалтном камену. Централни део иконостаса краси фреска из школе „Пинтурикио” и дрвено распеће из 15. века коју су радили мајстори школе „Донатело”.
