Животна искушења
Кроз њих човек спознаје колико је мали и слаб, али и да му је потребна рука која ће га придржати
Све што је створено из неког разлога постоји. Предодређено је да нечему служи. Свет се служењем одржава. Надасве, од човека се очекује да служи; онолико колико је то у његовој моћи.
Служење подразумева жртву. Али, то није само служење другоме, него је то, надасве – служење себи. Јер, кроз службу се показује ко је какав човек. По плодовима се жртва види. Најлепши плод доноси жртва из љубави.
Препреке на путу
Знам и људе и жене који стално кукају: све им је тешко; хтели би много шта да имају, а оно што је њихово позвање и њихова дужност да неко други учини; за све што им се дешава крив је неко други... Не препознају добијени дар – прилику да нешто добро учине.
Од свега живог се очекује да добар род донесе и да у доброј служби буде. Биљка се засади, залива и од корова брани, да би жељени род донела. Притом сама се бори за живот, одолева ветровима. Слично је и са човеком.
Живот је борба. Човеку на животном путу разне препреке стоје, много тешкоћа мора да савлада, с разним искушењима да се избори... Након што човек, због греха, би изгнан из раја, Господ Бог му рече: „Са знојем лица својега јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет.”
На човеку је да буде спреман на тешкоће у животу да би се с њима изборио и да би их лакше савладао. Отуда и српски владика и песник Петар Петровић Његош пише: „Крст носити нама је суђено, страшне борбе с’ својим и с’ туђином. Тежак вијенац, ал’ је воће слатко. Васкрсења не бива без смрти.” Васкрсава се из тешкоћа. Под теретом се види ко је колико снажан. А нема човека који није на том тесту, који нема неку муку.
Пожали ми се добри пријатељ на многе тешкоће које га у животу сколише. Схватам да му је тешко, а нема начина да му се помогне. Замолих га да накратко застанемо с причом, да бисмо обојица, свако за себе, покушали де сетимо некога ко нема никаквих проблема. Установили смо да не познајемо никога таквог, ко нема бар неки лични проблем. Наравно, нису сви проблеми подједнако тешки, али се човек, углавном, највише заокупља својим проблемима. С таквом спознајом мој пријатељ као да удахну нову снагу под тешким бременом које носи.
Борећи се с тешкоћама, човек истрајава на свом путу, притом он спознаје себе, тестира своју одлучност, јача карактер. У тешкоћама у којима се нађе, човек сам изналази оруђа своје борбе.
Погледајмо и ослушнимо човека, препознаћемо битке кроз које је у животу прошао.
У борби за живот, слободу, част, достојанство и све друго што га као боголико биће краси, човек стиче идентитет, изоштрава чула, узраста у врлинама, изграђује своју личност, духовно узраста.
Поред пратећих животних тешкоћа, Бог допушта искушење човека, ради провере истинских особина његове душе, да ли су оне добре или лоше. Тако је Бог искушавао Аврама, Израиљце. Ипак, не може се рећи да Бог куша. Јер, како каже Свети апостол Јаков, „Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога”, већ само не спречава искушење од ђавола или тела, односно од свих прљавштина које су дошле до нас. По Апостолу Јакову „свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара”. Из такве жеље рађа се грех. Зато Апостол каже: „Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе.”
По мери човека
Онај ко живи по вери, не плаши се искушења; духовно јаки радују се искушењима. У манастиру Свете Екатарине, на Синајском полуострву, живела је старица која је све тешкоће с радошћу примала. Волела је Србе. Професори Православног богословског факултета у Београду водили су студенте на ходочашће у овој манастир. Затекли су је у њеној келији, забринуту. Обрадовала се гостима из Србије. Кад је упиташе како је, да ли има неких проблема, она истински, простодушно одговори: „Децо, никаквих проблема, никаквих тешкоћа немам, па се ја јадна забринула да се мој мили Господ није мене одрекао, кад никаквих искушења немам!”
Тако духовно узвишена душа гледа на живот у овом свету. Кроз искушење човек спозна колико је мали и слаб, али и да му је потребна рука која ће га придржати.
Духовно снажан човек кад се у искушењу нађе не троши време и снагу на испитивање како је до њега дошло, него се посвећује да се из тога избави.
Храбри га реч Светог апостола Павла да Бог никада не допушта искушење веће него што човек може поднети.
