Život uvek ima svoje razloge

Posle serije „Tajkun” i filma „Bauk”, glumicu Gordanu Gadžić gledaćemo uskoro i u seriji „Miholjsko leto” na RTS. U poslednja dva meseca snimala je u rodnom Beogradu i nije krila zadovoljsto, dok nam je otkrivala kako je do toga došlo.

Snimanje serije „Miholjsko leto” završeno je 20. avgusta.

– Ponuda je stigla preko noći – kaže Gordana Gadžić. – Kako i kome sam izronila iz sećanja, ne znam. Iako slutim, i neka na toj slutnji ostane. Razgovorala sam sa Dejanom Karaklajićem 21. juna, a četiri dana kasnije već snimala sedam scena. Prihvatila sam izazov, iako nisam prethodno pročitala scenario. Nisam se dvoumila niti jedne sekunde. To da je Karaklajić producent (i režiser druge ekipe u seriji), te da su mi partneri Svetozar Cvetković, Anica Dobra, Cvijeta Mesić, Slavko Štimac, Mladen Nelević, Bojan Dimitrijević..., bili su više nego dovoljna garancija da ulazim u kvalitetnu seriju.

Čujemo da je ulogu Rose, koju tumači u seriji „Miholjsko leto”, u režiji Ivana Stankovića a po tekstu Ivala M. Lalića, trebalo da igra glumica Branka Petrić, koja je uoči snimanja slomila rame.

– Žao mi je što je takav bio put do mog angažmana u seriji. Ali život, veći od nas, valjda je imao svoje razloge. 

U Zagrebu je, dodaje glumica, neke već dogovorene obaveze otkazala, a neke odložila. Iako je bilo dosta stresno, nije napravila veliku štetu svom Teatru Rugantino, osnovala sa velikanom nekad jugoslovenskog, kasnije hrvatskog glumišta, suprugom Ivicom Vidovićem, 1998. godine.

– Rosa je baš velika uloga i, s obzirom na način kako sam ušla u seriju, lovila sam je putem. Rosa ima neku finoću, profesorka je francuskog, opsesivno zaljubljena u Pariz, dobroćudna je i topla. To je prva linija. Ali nije ona samo to. Meni se posebno sviđa njena lakoća zaljubljivanja, ponekad ozbiljna, ali i komična, tu se možda ona i ja najviše razumemo. Takođe, put Rosinog prihvatanja sina koji je gej otvara jednu dramsku liniju kojom sam baš zadovoljna, posebno što mi sina igra divan partner glumac Bojan Dimitrijević. Naravno, sve scenarističke linije obrađene su u jednom TV formatu, prilagođenom seriji od 12 epizoda, gde nema mogućnosti da se baš duboko zaroni u sve slojeve lika. U mojoj karijeri TV serije, iako ih je bilo, nisu bile dominantne. Filmovi da, TV filmovi da, TV drame da, ali serije, posebno ovi novi formati – baš i ne. Tako da je sada na Rosi da ozbiljno otvori i to poglavlje. Sapunice su mi izrazito odbojne. 

Snimanje serije „Miholjsko leto”, priče o dogodovštinama stanara jednog staračkog doma, završeno je. Koji je njen najjači utisak?

– Dan pre snimanja upoznala sam reditelja Ivana Stefanovića, susret je bio srdačan, ali on nije mogao da sakrije istinsko iznenađenje. Rosa je trebalo da izgleda bitno starije. Pomislila sam na trenutak da bi posle 45 godina karijere ovo moglo biti jedno ekskluzivno iskustvo – izgubiti ulogu zbog „mladosti”. No, nije se dogodilo, potražila se pomoć šminkera, i tako smo krenuli.

Glumica Gordana Gadžić od 1992. je stalno nastanjena u Zagrebu, posle udaje za glumca Ivicu Vidovića (1939 – 2011). Upoznali su se i zavoleli na snimanju filma „Čovek koji je voleo sprovode”. Kako se osećala ovih dana kada je ponovo boravila u Beogradu, gde je napravila svoje prve korake (u filmovima „Dečko koji obećava”, „Stepenice do neba”, „Tajvanska kanasta”, „Već viđeno”, „Uvek spremne žene”...) i započela karijeru?

– Da bih zadovoljila čežnju za Beogradom trebalo bi da budem tu nekoliko meseci godišnje što je iz mnogo razloga nemoguće, jer još uvek je moj život, privatni a posebno poslovni, zahtevan i ne ostavlja mi taj prostor. Vreme provedeno u Beogradu je prekratko da bih sve stigla, posetila prijatelje, kolege, rođake, pogledala predstave, filmove. Obišla grobove. Uživala u dokolici, šetala gradom, obišla knjižare... Dakle, Beograd mi hronično nedostaje.

Svih ovih godina porodica i gluma su Gordanino najveće bogatstvo. Da li je bilo teško to sačuvati?

– Sa jednogodišnjim sinom Filipom otišla u Hrvatsku u junu 1992, u vreme kada su građani srpske nacionalnosti iz nje masovno odlazili. Nije to bila duboko smišljena odluka već samo potreba da naša mala porodična zajednica opstane u tom nevremenu, pa ćemo, mislili smo, već dalje videti kako ćemo. Jer bilo je neupitno da moj suprug ne može 1992. izabrati Beograd za mesto stanovanja. U treće zemlje se nismo usudili otići. Uglavnom, nisam nikako bila svesna da će moja odluka o odlasku iz Beograda postati moja trajna sudbina. Usledile su godine teške besparice, posla u tim ratnim godinama nije bilo. Dve i po godine nakon rođenja sina Filipa – trenutno jednog od najboljih u generaciji mladih hrvatskih glumaca – rodila se Ana, danas diplomirana producentkinja. Praktično u naše najteže vreme. Ali, rekli smo: Kad su karijere zamrle neka nama naše devojčice. Sve što se dalje događalo bila je borba da deca imaju skladnu porodicu te da im se omogući pristojan život i školovanje, ali, s druge strane, bila je to i borba za očuvanje, pre svega, mog glumačkog identiteta, jer nisam bila „svoj na svome”. Duga je to priča i nimalo jednostavna.

Kakav je bio izazov osnovati Teatar Rugantino?

– Sve je počelo kao čista glumačka avantura, na kraj pameti nam nije bilo stvarati vlastito pozorište. U sasvim neobičnim okolnostima u ruke nam je došao tekst Hozea Sančeza Sinistera „Aj, Karmela”. Moral umetnika – tema je pogodila u samo srce vremena. Usledile su nove predstave, jedna od naših najboljih „U sjeni Grin Hila” Joška Božanića, pa tranzicijska tragikomedija „Antigona u Njujorku” Januša Glovackog, „Sa`će Božo, svaki čas...” Ivice Ivaniševića, „Bog masakra” Jasmine Reze, pa tako sve do „Sirene i Viktorije” Aleksandra Galina, „Uvek ća nam ostati ljubav” Miloša Radovića, trostruko nagrađene „Kronike seoske ljubavi” Ivana Vidića te nedavnog autorskog projekta „Prijatelji”. Gostovanja su nas obeležila, vlastitu scenu i dalje nemamo, najčešće smo u Zagrebu u Maloj dvorani „Lisinski”, igrali smo u najmanjim mestima do velegrada i kazališnih metropola.

Da počinje iz početka karijeru, da li bi isto uradila?

– U kontekstu mojih tadašnjih uvida u sebe samu, emocionalno nedozrelu i racionalno krnju – da. Nisam bila dorasla istorijskoj kataklizmi koja nam se spremala, kao, uostalom, ni najveći deo moje urbane beogradske generacije. Tu vidim deo svoje istorijske odgovornosti, pa i krivice, što sam vrlo skupo platila vlastitom sudbinom.

Naša sagovornica ne izgledate kao osoba koja sedi u dokolici. Šta joj je na vidiku, šta želi da radi u skorije vreme?

– U planu je da u Rugantinu postavimo dramu Mire Furlan „Dok nas smrt ne razdvoji”, sredstva za projekat sam dobila, autorsku ekipu nisam do kraja odabrala. Takođe, radim ciklus pesničkih večeri pod nazivom „U traganju za izgubljenom poezijom”, deset emisija sam već realizovala, dostupne su na YouTube-u Rugantina, a još tri su u fazi realizacije. Jako sam ponosna na taj ciklus. Eto, ti me poslovi čekaju sada kada sam završila „Miholjsko leto”. Vreme je i da se malo odmorim u senci viških palmi – rekla je Gordana Gadžić.