Живот увек има своје разлоге

После серије „Тајкун” и филма „Баук”, глумицу Гордану Гаџић гледаћемо ускоро и у серији „Михољско лето” на РТС. У последња два месеца снимала је у родном Београду и није крила задовољсто, док нам је откривала како је до тога дошло.

Снимање серије „Михољско лето” завршено је 20. августа.

– Понуда је стигла преко ноћи – каже Гордана Гаџић. – Како и коме сам изронила из сећања, не знам. Иако слутим, и нека на тој слутњи остане. Разговорала сам са Дејаном Караклајићем 21. јуна, а четири дана касније већ снимала седам сцена. Прихватила сам изазов, иако нисам претходно прочитала сценарио. Нисам се двоумила нити једне секунде. То да је Караклајић продуцент (и режисер друге екипе у серији), те да су ми партнери Светозар Цветковић, Аница Добра, Цвијета Месић, Славко Штимац, Младен Нелевић, Бојан Димитријевић..., били су више него довољна гаранција да улазим у квалитетну серију.

Чујемо да је улогу Росе, коју тумачи у серији „Михољско лето”, у режији Ивана Станковића а по тексту Ивала М. Лалића, требало да игра глумица Бранка Петрић, која је уочи снимања сломила раме.

– Жао ми је што је такав био пут до мог ангажмана у серији. Али живот, већи од нас, ваљда је имао своје разлоге. 

У Загребу је, додаје глумица, неке већ договорене обавезе отказала, а неке одложила. Иако је било доста стресно, није направила велику штету свом Театру Ругантино, основала са великаном некад југословенског, касније хрватског глумишта, супругом Ивицом Видовићем, 1998. године.

– Роса је баш велика улога и, с обзиром на начин како сам ушла у серију, ловила сам је путем. Роса има неку финоћу, професорка је француског, опсесивно заљубљена у Париз, доброћудна је и топла. То је прва линија. Али није она само то. Мени се посебно свиђа њена лакоћа заљубљивања, понекад озбиљна, али и комична, ту се можда она и ја највише разумемо. Такође, пут Росиног прихватања сина који је геј отвара једну драмску линију којом сам баш задовољна, посебно што ми сина игра диван партнер глумац Бојан Димитријевић. Наравно, све сценаристичке линије обрађене су у једном ТВ формату, прилагођеном серији од 12 епизода, где нема могућности да се баш дубоко зарони у све слојеве лика. У мојој каријери ТВ серије, иако их је било, нису биле доминантне. Филмови да, ТВ филмови да, ТВ драме да, али серије, посебно ови нови формати – баш и не. Тако да је сада на Роси да озбиљно отвори и то поглавље. Сапунице су ми изразито одбојне. 

Снимање серије „Михољско лето”, приче о догодовштинама станара једног старачког дома, завршено је. Који је њен најјачи утисак?

– Дан пре снимања упознала сам редитеља Ивана Стефановића, сусрет је био срдачан, али он није могао да сакрије истинско изненађење. Роса је требало да изгледа битно старије. Помислила сам на тренутак да би после 45 година каријере ово могло бити једно ексклузивно искуство – изгубити улогу због „младости”. Но, није се догодило, потражила се помоћ шминкера, и тако смо кренули.

Глумица Гордана Гаџић од 1992. је стално настањена у Загребу, после удаје за глумца Ивицу Видовића (1939 – 2011). Упознали су се и заволели на снимању филма „Човек који је волео спроводе”. Како се осећала ових дана када је поново боравила у Београду, где је направила своје прве кораке (у филмовима „Дечко који обећава”, „Степенице до неба”, „Тајванска канаста”, „Већ виђено”, „Увек спремне жене”...) и започела каријеру?

– Да бих задовољила чежњу за Београдом требало би да будем ту неколико месеци годишње што је из много разлога немогуће, јер још увек је мој живот, приватни а посебно пословни, захтеван и не оставља ми тај простор. Време проведено у Београду је прекратко да бих све стигла, посетила пријатеље, колеге, рођаке, погледала представе, филмове. Обишла гробове. Уживала у доколици, шетала градом, обишла књижаре... Дакле, Београд ми хронично недостаје.

Свих ових година породица и глума су Горданино највеће богатство. Да ли је било тешко то сачувати?

– Са једногодишњим сином Филипом отишла у Хрватску у јуну 1992, у време када су грађани српске националности из ње масовно одлазили. Није то била дубоко смишљена одлука већ само потреба да наша мала породична заједница опстане у том невремену, па ћемо, мислили смо, већ даље видети како ћемо. Јер било је неупитно да мој супруг не може 1992. изабрати Београд за место становања. У треће земље се нисмо усудили отићи. Углавном, нисам никако била свесна да ће моја одлука о одласку из Београда постати моја трајна судбина. Уследиле су године тешке беспарице, посла у тим ратним годинама није било. Две и по године након рођења сина Филипа – тренутно једног од најбољих у генерацији младих хрватских глумаца – родила се Ана, данас дипломирана продуценткиња. Практично у наше најтеже време. Али, рекли смо: Кад су каријере замрле нека нама наше девојчице. Све што се даље догађало била је борба да деца имају складну породицу те да им се омогући пристојан живот и школовање, али, с друге стране, била је то и борба за очување, пре свега, мог глумачког идентитета, јер нисам била „свој на своме”. Дуга је то прича и нимало једноставна.

Какав је био изазов основати Театар Ругантино?

– Све је почело као чиста глумачка авантура, на крај памети нам није било стварати властито позориште. У сасвим необичним околностима у руке нам је дошао текст Хозеа Санчеза Синистера „Ај, Кармела”. Морал уметника – тема је погодила у само срце времена. Уследиле су нове представе, једна од наших најбољих „У сјени Грин Хила” Јошка Божанића, па транзицијска трагикомедија „Антигона у Њујорку” Јануша Гловацког, „Са`ће Божо, сваки час...” Ивице Иванишевића, „Бог масакра” Јасмине Резе, па тако све до „Сирене и Викторије” Александра Галина, „Увек ћа нам остати љубав” Милоша Радовића, троструко награђене „Кронике сеоске љубави” Ивана Видића те недавног ауторског пројекта „Пријатељи”. Гостовања су нас обележила, властиту сцену и даље немамо, најчешће смо у Загребу у Малој дворани „Лисински”, играли смо у најмањим местима до велеграда и казалишних метропола.

Да почиње из почетка каријеру, да ли би исто урадила?

– У контексту мојих тадашњих увида у себе саму, емоционално недозрелу и рационално крњу – да. Нисам била дорасла историјској катаклизми која нам се спремала, као, уосталом, ни највећи део моје урбане београдске генерације. Ту видим део своје историјске одговорности, па и кривице, што сам врло скупо платила властитом судбином.

Наша саговорница не изгледате као особа која седи у доколици. Шта јој је на видику, шта жели да ради у скорије време?

– У плану је да у Ругантину поставимо драму Мире Фурлан „Док нас смрт не раздвоји”, средства за пројекат сам добила, ауторску екипу нисам до краја одабрала. Такође, радим циклус песничких вечери под називом „У трагању за изгубљеном поезијом”, десет емисија сам већ реализовала, доступне су на YouTube-у Ругантина, а још три су у фази реализације. Јако сам поносна на тај циклус. Ето, ти ме послови чекају сада када сам завршила „Михољско лето”. Време је и да се мало одморим у сенци вишких палми – рекла је Гордана Гаџић.