Ko kome duguje
U dramaturgiji važi pravilo da sve tragedije nastaju iz zablude. I tu se onda nameće prisećanje na reči nemačkog cara Vilhelma, koji je samouvereno i odlučujuće tvrdio sledeće – Sloveni nisu stvoreni da vladaju, oni su stvoreni da služe
Kome duguje američka država sa zaduženjem od oko 35 triliona (kako to oni nazivaju) dolara? Cifra je nezamisliva, osim što je nemoguća za otplatu. Istina, najviše duguju sadašnje i bivše imperije. Ovako ili onako, u gotovini ili u naturi. U otetim teritorijama ili pokradenim kulturnim dobrima. U uništenim resursima ili pobijenim ljudima. Amerika svoje dugove natovaruje na leđa i svojim saveznicima i svojim neprijateljima. Sve to jasno vidimo. Ali priča o dugovanjima slaže se vekovima. Švedska je, recimo, nekada bila moćna imperija. Ipak, posle izgubljenog rata s Rusijom upala je u ozbiljna dugovanja pa je kraljica Urlika Eleonora prodala ono što su danas Litvanija, Estonija i Latvija carskoj Rusiji, tačnije Petru Prvom, za dva miliona rubalja. U današnjim novcima, kažu upućeni, to bi bilo oko 350 milijardi dolara. Na to ide i sva infrastruktura koju je, po tim državama, izgradio SSSR, u prošlom veku. Pa ko tu kome i koliko duguje? S druge strane, lukavi Amerikanci nikada Ruskoj imperiji nisu isplatili 7,2 miliona dolara za Aljasku. A Aljaska danas, opet kažu upućeni, vredi više od 500 milijardi dolara. Da li bi američka imperija trebalo da napusti tu teritoriju i plati nadoknadu za neosnovano bogaćenje? Drugi ruski car je, u dva železnička vagona, natrpao pet tona zlatnika i odvezao ih u Norvešku da bi bili sigurni od domaćih nasrtaja. Nikada svoje zlato više nije video. Ima li tu da je neko dužan?
Godine 1914. iz ruske carske banke zlato u vrednosti od današnjih 50 milijardi dolara prebačeno je u britansku imperijalnu banku. Bilo je namenjeno za nabavku oružja. Od tog posla nije bilo ništa, ali zlato je ostalo u Britaniji. Onda je Ruska imperija 1915. i 1916. godine američkim bankama prebacila 23 milijarde dolara u zlatu. Opet za nabavku oružja i baruta. Ni od tog posla nije bilo ništa. Zlato ostade u Americi. Zatim je Ruska imperija 1916. prebacila 300 tona zlata u japanske banke. I opet za naoružanje i opet od posla nije bilo ništa. S jedne strane Rusi su, izgleda, trošili zlato baš kao pijani milijarderi. S druge strane, sva ova zamrzavanja ruske imovine po Zapadu, zbog rata u Ukrajini, kao da su proistekla iz, vidimo, istorijskog toka koji, čini se, kao da podrazumeva „apcigovanje” ruskog bogatstva. Pa, ipak, bogati bankari Zapada bili su mnogo besni kada je Rusija, pod Putinom, početkom 21. veka, isplatila većinu dugova prema Zapadu i prekinula zavisnost od MMF-a i Svetske banke. Taj bes drži ih sve do danas.
Nastavak imperijalnih ratova
To kako su ruski carevi trošili zlato, narod i državu moralo je, naravno, da izazove revoluciju. Ali čak je i privremena ruska vlada 1917. prebacila četiri tone zlata u švedske banke. Opet za naoružanje i opet ništa. Na kraju, Rusima je sinulo da moraju da razviju sopstvenu proizvodnju naoružanja i evo dokle su dogurali. Ali rasipanje ruskog zlata nije prestalo revolucijom. Naime, u kontrarevoluciji admiral Kolčak je iz banke u Kazanju izvukao 100 tona zlata koje je odbio da preda „na čuvanje” čehoslovačkom korpusu, kojim je komandovao Moris Janin, francuski general i komandant svih kontrarevolucionarnih snaga u Sibiru. Zauzvrat Janin hapsi Kolčaka i isporučuje ga Crvenoj armiji, koja ga strelja1920. u Irkutsku. Do 1925. ovom blagu, za koje se znalo da je u Pragu, gubi se svaki trag. Godine 1922. Lenjin prebacuje 93,5 tona zlata u Nemačku i ono završava kao „trofejno” u Banque de France u Parizu. Godine 1963. vlade Francuske i SSSR-a ugovorom potvrđuju da 45 tona zlata ostane u Francuskoj, kao otplata dugovanja Ruske carevine, a da se ostatak vrati u SSSR. Taj povraćaj nikada se nije desio. Uz to, francuska centralna banka, još od 1914. do danas, drži rusko zlato u vrednosti od 23 milijarde dolara.
Dakle, ovo je samo mali deo dugovanja koja su se uspostavila između imperija. I to pre sto i više godina. Danas, natezanja oko toga ko kome koliko i šta duguje, očigledno, vode u veliki svetski konflikt. Ali taj veliki svetski konflikt biće samo nastavak ratova koje su imperije vekovima vodile jedne protiv drugih. Evo kako to izgleda, opet na primeru Rusije. U prošlosti je Rusija s Francuskom ratovala četiri puta. Isto toliko puta ratovala je s Japanom. S Kinom je ratovala tri puta. Ali od 16. do 19. veka sa Švedskom je ratovala deset puta. Zaključno s ratovima od 1700. do 1721. Švedska je izgubila skoro trećinu svoje teritorije i, svakako, status velike sile. Rekorder je, ipak, Otomanska imperija, s kojom je Rusko carstvo od 16. do 20. veka ratovalo čak dvanaest puta. Crno more, Severni Kavkaz, Južni Kavkaz, Krim, sve su to bila sporna pitanja rešavana ratovima. Stišalo se tek kada su boljševici došli na vlast. U nameri da svoju ideologiju prošire i na Tursku aktivno su učestvovali u stvaranju Republike Turske kao naslednice velike Otomanske imperije. Ali i sami boljševici na vlast su došli tek pobedom u strahovitom građanskom ratu od 1917. do 1922. godine, u kome je stradalo više od 12 miliona ljudi. A u kome su, na strani belih, a protiv crvenih (boljševika), ratovale trupe iz Čehoslovačke, Velike Britanije, Kanade, Australije, Indije, Južne Afrike, SAD, Francuske, Poljske, Grčke, Estonije, Srbije, Italije, Kine, Latvije i Rumunije.
Da, tu je, naravno, i Poljska. Od 1018. do 1939. godine s Rusijom je ratovala deset puta. Čak 1815. Poljska, osvajačkim ratom Rusije, i formalno postaje deo carske Rusije. Slede ustanci i pobune, a Rusija naplaćuje dugove tako što ukida Sejm (poljsku skupštinu) pa čak uvodi i ograničenja na upotrebu samog poljskog jezika. U ratu od 1919. do 1921. Poljaci osvajaju svoju slobodu, ali sovjetska imperija naplaćuje dug 1939, kada, u dogovoru s nacističkom Nemačkom, rasparčava Poljsku, pri čemu u „oslobodilačkoj kampanji” u Katinjskoj šumi strelja, kao „separatiste”, 22.000 poljskih građana i oficira poljske armije. I, onda, ta dva jeziva rata između Nemačke i Rusije. Prvi i Drugi svetski rat, u kome su obe strane, ratujuće jedna protiv druge, izgubile više od 40 miliona ljudi. Naplata dugova, posle dva svetska rata, kroz NATO i Varšavski pakt, pretvorena u hladni rat, dovela je do raspada sovjetske imperije i ujedinjenja Nemačke, koja je, ipak, i dan-danas, zato što je dužna, zemlja ograničenog suvereniteta s desetinama hiljada stranih (okupacionih) trupa (najviše američkih) na svojoj teritoriji.
Velika zabluda i dalje u igri
Nemačko-ruski odnosi su u centru evropskih politika već više od trista godina. Ovo što se sada dešava u tim odnosima odraz je sudbonosnog sukoba dve imperije – američke i ruske. Naime, američka je odlučila da je ovo vreme u kome treba i može da uđe u dugo pripremani rat s Rusijom i da je slomi. U ovom trenutku to je rat koji Amerika vodi posredno, upravo kroz dve države koje s Rusijom imaju izuzetno „krvavu” istoriju. A to su Poljska i Nemačka. Ukrajina je, naravno, sasvim posebna i izuzetno tragična priča. U bukvalnom smislu između čekića i nakovnja ova velika nacija strada kao malo koja do sada. Sve to vidimo kao epohalnu tragediju koja, sada sasvim ozbiljno, preti da uništi ceo svet. Kao što sam nekoliko puta istakao, u dramaturgiji važi pravilo da sve tragedije nastaju iz zablude. I tu se, onda, nameće prisećanje na reči nemačkog cara Vilhelma, koji je samouvereno i odlučujuće tvrdio sledeće – Sloveni nisu stvoreni da vladaju, oni su stvoreni da služe. Ta zabluda prenela se na sve zapadne osvajače koji, jedan za drugim, u pohodima na Rusiju završavaju porazom. Sve nas, u tim pohodima, bezumno vode u propast, zaslepljeni tom ludačkom zabludom, najzlokobnije iskazanom u nakaznosti nacističke Nemačke, a to je – da su neke nacije, neke kulture, neke rase superiorne i da im to, samo po sebi, daje pravo da vladaju svetom. Znači, nacizam je fatalno oblikovao i današnji svet. Zato, na kraju, upravo nacizam duguje čovečanstvu odlučujuće i finalno samoubistvo iz predumišljaja. Koje se, naravno, neće desiti. Jer, velika zabluda je, i dalje, u igri.
