Ко коме дугује
У драматургији важи правило да све трагедије настају из заблуде. И ту се онда намеће присећање на речи немачког цара Вилхелма, који је самоуверено и одлучујуће тврдио следеће – Словени нису створени да владају, они су створени да служе
Коме дугује америчка држава са задужењем од око 35 трилиона (како то они називају) долара? Цифра је незамислива, осим што је немогућа за отплату. Истина, највише дугују садашње и бивше империје. Овако или онако, у готовини или у натури. У отетим територијама или покраденим културним добрима. У уништеним ресурсима или побијеним људима. Америка своје дугове натоварује на леђа и својим савезницима и својим непријатељима. Све то јасно видимо. Али прича о дуговањима слаже се вековима. Шведска је, рецимо, некада била моћна империја. Ипак, после изгубљеног рата с Русијом упала је у озбиљна дуговања па је краљица Урлика Елеонора продала оно што су данас Литванија, Естонија и Латвија царској Русији, тачније Петру Првом, за два милиона рубаља. У данашњим новцима, кажу упућени, то би било око 350 милијарди долара. На то иде и сва инфраструктура коју је, по тим државама, изградио СССР, у прошлом веку. Па ко ту коме и колико дугује? С друге стране, лукави Американци никада Руској империји нису исплатили 7,2 милиона долара за Аљаску. А Аљаска данас, опет кажу упућени, вреди више од 500 милијарди долара. Да ли би америчка империја требало да напусти ту територију и плати надокнаду за неосновано богаћење? Други руски цар је, у два железничка вагона, натрпао пет тона златника и одвезао их у Норвешку да би били сигурни од домаћих насртаја. Никада своје злато више није видео. Има ли ту да је неко дужан?
Године 1914. из руске царске банке злато у вредности од данашњих 50 милијарди долара пребачено је у британску империјалну банку. Било је намењено за набавку оружја. Од тог посла није било ништа, али злато је остало у Британији. Онда је Руска империја 1915. и 1916. године америчким банкама пребацила 23 милијарде долара у злату. Опет за набавку оружја и барута. Ни од тог посла није било ништа. Злато остаде у Америци. Затим је Руска империја 1916. пребацила 300 тона злата у јапанске банке. И опет за наоружање и опет од посла није било ништа. С једне стране Руси су, изгледа, трошили злато баш као пијани милијардери. С друге стране, сва ова замрзавања руске имовине по Западу, због рата у Украјини, као да су проистекла из, видимо, историјског тока који, чини се, као да подразумева „апциговање” руског богатства. Па, ипак, богати банкари Запада били су много бесни када је Русија, под Путином, почетком 21. века, исплатила већину дугова према Западу и прекинула зависност од ММФ-а и Светске банке. Тај бес држи их све до данас.
Наставак империјалних ратова
То како су руски цареви трошили злато, народ и државу морало је, наравно, да изазове револуцију. Али чак је и привремена руска влада 1917. пребацила четири тоне злата у шведске банке. Опет за наоружање и опет ништа. На крају, Русима је синуло да морају да развију сопствену производњу наоружања и ево докле су догурали. Али расипање руског злата није престало револуцијом. Наиме, у контрареволуцији адмирал Колчак је из банке у Казању извукао 100 тона злата које је одбио да преда „на чување” чехословачком корпусу, којим је командовао Морис Јанин, француски генерал и командант свих контрареволуционарних снага у Сибиру. Заузврат Јанин хапси Колчака и испоручује га Црвеној армији, која га стреља1920. у Иркутску. До 1925. овом благу, за које се знало да је у Прагу, губи се сваки траг. Године 1922. Лењин пребацује 93,5 тона злата у Немачку и оно завршава као „трофејно” у Banque de France у Паризу. Године 1963. владе Француске и СССР-а уговором потврђују да 45 тона злата остане у Француској, као отплата дуговања Руске царевине, а да се остатак врати у СССР. Тај повраћај никада се није десио. Уз то, француска централна банка, још од 1914. до данас, држи руско злато у вредности од 23 милијарде долара.
Дакле, ово је само мали део дуговања која су се успоставила између империја. И то пре сто и више година. Данас, натезања око тога ко коме колико и шта дугује, очигледно, воде у велики светски конфликт. Али тај велики светски конфликт биће само наставак ратова које су империје вековима водиле једне против других. Ево како то изгледа, опет на примеру Русије. У прошлости је Русија с Француском ратовала четири пута. Исто толико пута ратовала је с Јапаном. С Кином је ратовала три пута. Али од 16. до 19. века са Шведском је ратовала десет пута. Закључно с ратовима од 1700. до 1721. Шведска је изгубила скоро трећину своје територије и, свакако, статус велике силе. Рекордер је, ипак, Отоманска империја, с којом је Руско царство од 16. до 20. века ратовало чак дванаест пута. Црно море, Северни Кавказ, Јужни Кавказ, Крим, све су то била спорна питања решавана ратовима. Стишало се тек када су бољшевици дошли на власт. У намери да своју идеологију прошире и на Турску активно су учествовали у стварању Републике Турске као наследнице велике Отоманске империје. Али и сами бољшевици на власт су дошли тек победом у страховитом грађанском рату од 1917. до 1922. године, у коме је страдало више од 12 милиона људи. А у коме су, на страни белих, а против црвених (бољшевика), ратовале трупе из Чехословачке, Велике Британије, Канаде, Аустралије, Индије, Јужне Африке, САД, Француске, Пољске, Грчке, Естоније, Србије, Италије, Кине, Латвије и Румуније.
Да, ту је, наравно, и Пољска. Од 1018. до 1939. године с Русијом је ратовала десет пута. Чак 1815. Пољска, освајачким ратом Русије, и формално постаје део царске Русије. Следе устанци и побуне, а Русија наплаћује дугове тако што укида Сејм (пољску скупштину) па чак уводи и ограничења на употребу самог пољског језика. У рату од 1919. до 1921. Пољаци освајају своју слободу, али совјетска империја наплаћује дуг 1939, када, у договору с нацистичком Немачком, распарчава Пољску, при чему у „ослободилачкој кампањи” у Катињској шуми стреља, као „сепаратисте”, 22.000 пољских грађана и официра пољске армије. И, онда, та два језива рата између Немачке и Русије. Први и Други светски рат, у коме су обе стране, ратујуће једна против друге, изгубиле више од 40 милиона људи. Наплата дугова, после два светска рата, кроз НАТО и Варшавски пакт, претворена у хладни рат, довела је до распада совјетске империје и уједињења Немачке, која је, ипак, и дан-данас, зато што је дужна, земља ограниченог суверенитета с десетинама хиљада страних (окупационих) трупа (највише америчких) на својој територији.
Велика заблуда и даље у игри
Немачко-руски односи су у центру европских политика већ више од триста година. Ово што се сада дешава у тим односима одраз је судбоносног сукоба две империје – америчке и руске. Наиме, америчка је одлучила да је ово време у коме треба и може да уђе у дуго припремани рат с Русијом и да је сломи. У овом тренутку то је рат који Америка води посредно, управо кроз две државе које с Русијом имају изузетно „крваву” историју. А то су Пољска и Немачка. Украјина је, наравно, сасвим посебна и изузетно трагична прича. У буквалном смислу између чекића и наковња ова велика нација страда као мало која до сада. Све то видимо као епохалну трагедију која, сада сасвим озбиљно, прети да уништи цео свет. Као што сам неколико пута истакао, у драматургији важи правило да све трагедије настају из заблуде. И ту се, онда, намеће присећање на речи немачког цара Вилхелма, који је самоуверено и одлучујуће тврдио следеће – Словени нису створени да владају, они су створени да служе. Та заблуда пренела се на све западне освајаче који, један за другим, у походима на Русију завршавају поразом. Све нас, у тим походима, безумно воде у пропаст, заслепљени том лудачком заблудом, најзлокобније исказаном у наказности нацистичке Немачке, а то је – да су неке нације, неке културе, неке расе супериорне и да им то, само по себи, даје право да владају светом. Значи, нацизам је фатално обликовао и данашњи свет. Зато, на крају, управо нацизам дугује човечанству одлучујуће и финално самоубиство из предумишљаја. Које се, наравно, неће десити. Јер, велика заблуда је, и даље, у игри.
