U vinogradu, svoj na svome

Ne žale se svi ovih dana na visoke temperature. Milorad Milošević iz Velikih Radinaca zna da njegovom vinogradu na obroncima Fruške gore sunce treba više od vode.

Svoju vinsku priču ovaj Sremac započeo je simbolično podizanjem vinograda 19. avgusta 2012. godine, na dan kada je rođen rimski car Probus u tadašnjem Sirmijumu (Sremska Mitrovica).

Vaskrsnuo je Milorad nekadašnji vinograd imperatora u želji da uradi nešto za kraj iz kojeg je potekao. Tu, na Šuljamačkoj glavici, odakle pogled obuhvata predeo od Majevice do Avale, Milošević je dočekuje svoje goste na terasi vinske kuće ‒ Probusovog hrama, koja je još u izgradnji. A i dobro se upoznao s biografijom rimskog cara, koji je ukinuo zabranu proizvodnje vina u rimskim provincijama, i prvu lozu zasadio 280. godine, baš na ovim prostorima.

Južni položaj Miloradovog vinograda i nadmorska visina od 260 metra omogućavaju dobru osunčanost i provetrenost tako da lozu prska samo tri puta godišnje.

Šta je stvorio za 12 godina

On ne krije da je projekat koji je započeo pre 12 godina zahtevao ogromna materijalna ulaganja i požrtvovanje. Njegova životna priča poslužila bi kao dobar scenario za film.

Po korenima potiče iz Dobrnje kod Banjaluke, na Manjači.

– Otac Čeda je 1957. godine došao u Srem, podigao kuću. Gajili smo svilene bube, svinje, obrađivali zemlju ‒ priča Milorad kome je baba Jelica nadenula nadimak Beli. Jer, kako objašnjava, kao dete bio je potpuno beo, a onda se takav napis našao i na etiketi vina koje proizvodi.

Sa 15 godina, obučen, još se seća, u gumene opanke i neki crveni šorc, 1972. godine zaputio se u Sloveniju na školovanje. Video je u novinama konkurs „Iskre” iz Kranja za stipendiju.

– Prvih godinu i po dana bilo je teško. Nova sredina, kultura, jezik. Peri, kuvaj ‒ priseća se.

Ali završio je zanat, višu školu i diplomirao na Pravnom fakultetu. Sa 24 godine imenovan je 1981. za direktora hotelskog kompleksa „Centinera” u Banjolama na predlog slovenačkog izvršnog veća koje je imalo uvid u njegovo angažovanje na radnim akcijama. Naime, na Đerdapu je organizovao život i smeštaj za više od 1.500 omladinaca, a u to vreme radio je i kao šef prodaje rezervnih delova u „Iskri”.

Seća se da je uslov za direktorsku fotelju bio da prvo prođe sve segmente u radu hotela. Radio je i u praonici, i za šankom, i kao konobar u restoranu…

Njegova sledeća stepenica u karijeri bilo je mesto direktora u fabrici obuće „Planika”.

– Od 2000. godine sam počeo češće da dolazim u Srbiju kako bi otvarao puteve slovenačkim preduzećima da se vrate na ovdašnje tržište. Nisam ozbiljno razmišljao o povratku, ali sam se razboleo. Dijagnostikovan mi je rak debelog creva, tako da sam shvatio da je došlo vreme da promenim način života, a i voleo sam zemlju, kao i moj otac koji je umro 2008. ‒ priča Milošević.

Tako je Milorad 2010. godine prodao svoj hotel kod Maribora, kupljen još 1997. godine, a novac je uložio u kupovinu 200 hektara oranica u Sremu.

Počeo je da gaji pšenicu, kukuruz, repu... Pomogao je obnovu sportskog aerodroma „Sremska Mitrovica”: napravljena je dvorana koja je postala škola za pilote i jedriličare, ali i središte velikog poljoprivrednog sajma.

Sajam je, priča on, bio organizovan po uzoru na sajam u Komendi u Sloveniji, koji je nastao volonterskim radom vatrogasaca, članova lokalnog konjičkog kluba, zaposlenih u školi… Tako je bilo i u Velikim Radincima, sve dok organizaciju nije preuzela Sremska Mitrovica, od tada se sajam više ne održava.

– Najveće bogatstvo sajma za mene su bila brojna poznanstva sa zanimljivim ljudima. Među njima je bio i Jelenko Slatinac, dugogodišnji dopisnik „Politike”. Baš on je predložio da napravim vinograd na Šuljamačkoj glavici. Zahvaljujući podršci supruge Tatjane i ćerkama Urške i Maje, rešio sam da se manem kukuruza i repe. Prodao sam 200 hektara oranica i krenuo da kupujem parcelu po parcelu vinograda. Objedinio sam 30 hektara od čak 127 različitih vlasnika. Krčio sam i sadio, premda o sadnji nisam ništa znao ‒ priča Milošević, koji ima slovenačko državljanstvo i penziju.

U Srem, po svemu sudeći, nije došao da uživa u penziji već da radi.

– I nije mi teško: prvi sam i u vinogradu i u vinariji kada je rad u pitanju, mada je iza mene čitav tim ljudi. Ćerka Maja odlučila je da sa mnom podeli ljubav prema vinogradu, vinariji, mada je ona zbog porodice češće u Sloveniji ‒ priča naš sagovornik.

Želja da od svog grožđa pravi svoje vina Miloradu se ispunila, mada je svestan da će se uloženih oko tri miliona evra sopstvenih sredstava, bez ikakvih subvencija, isplatiti u drugoj ili trećoj generaciji.

Traminac, rizling, ali i tamjanika

– Nismo žalili ni sredstava, a ni truda. Vinarija je u Velikim Radincima, zbog ekoloških razloga (kuda s otpadnim vodama, kako doći sa šleperom), ali i budućih gostiju za koje treba obezbediti poseban ambijent za ugodan boravak, ispuniti želje da ručaju, ili jašu kroz vinograd ‒ objašnjava naš domaćin dok u ruci drži čašu sa oranž vinom iz 2017, kupaža rizlinga i traminca, koje je među 50 najboljih belih vina na svetu, na takmičenju u Španiji osvojilo zlatno odličje.

 Za sad su na 16 hektara u punom rodu sorte traminac, rajnski rizling, sovinjon blan, šardone, merlo i kaberne sovinjon, a na tri hektara su mladi zasadi tamjanike, prokupca i, naravno, probusa.

Na otvaranju 11 ambasadora iz EU

– Za turizam nije dovoljna samo vinarija. Naučio sam u Sloveniji da turizam čine aktivnosti ljudi, međusobna povezanost, stvaranje interesa. Predložio sam da se u domaćinstvima okolnih naselja započne s izdavanjem apartmana, jer već sada ima posetilaca zainteresovanih za boravak na selu. U blizini ovde nema nijednog hotela za smeštaj turista ‒ priča Milorad.

On primećuje da nedostaje veća saradnja za bolje turističke rezultate.

– Fruška gora je bogom dana za vinski turizam, ali od toga neće biti ništa sve dok se svi u okolini ne povežu: i proizvođači kulena, i oni koji prave slatko, ajvar. Zatim nedostaje staza za pešačenje, konji za jahanje. Treba da se izgradi i vinski hotel, prošire privatni smeštaji. Gost koji dođe na tri dana hoće za to vreme mnogo toga da vidi i proba. Sve to znam iz iskustva ali najteže je biti prorok u svom selu ‒ kaže rezignirano Milorad navodeći da je na otvaranju vinarije bilo 11 ambasadora iz zemalja Evropske unije, a iz grada Sremska Mitrovica – niko.