Ne trudim se da budem savršena

Mnogo toga što nam se desi izgleda kao da je slučajno, ali mislim da samo tako izgleda, jer verujem da ništa nije slučajno. Vizija Fondacije „Novak Đoković” jeste da deca odrastaju srećnija i zadovoljnija i ono što mi radimo svakodnevno jeste da obezbeđujemo uslove da se to ostvaruje.

Ovako je Jelena Đoković, suosnivačica i globalna direktorka Fondacije „Novak Đoković”, za naš dodatak objasnila kako je došlo do saradnje fondacije i filmske kuće „Megakom film” povodom „Diznijevog ”„animiranog filma U mojoj glavi 2”.

 Fondacija koja nosi ime našeg tenisera do sada je organizovala brojne konferencije različite tematike na kojima podržavaju dobre prakse za rad sa decom.

 Sada je stala iza jednog animiranog, odnosno crtanog filma.

– Imajući u vidu delokrug našeg rada, javili su nam se iz filmske kuće „Megakom” s predlogom saradnje i tako smo osmislili da organizujemo interaktivni panel, gde smo s decom učesnicima pričali o različitim osećanjima i njihovoj ulozi u njihovim životima. To smo uradili kao najavu samog filma ‒ objasnila je za „Magazin” Jelena Đoković.

A ovaj crtać Kelsija Mana pogledalo je u Srbiji već više od 100.000 gledalaca, što ga čini prvom animacijom u ovoj godini koja je dosegla toliku gledanost u domaćim bioskopima.

Priča koja je privukla veliku pažnju govori o tinejdžerki Rajli u čijoj glavi živi devet emocija koje svakodnevno predvode njene aktivnosti.

Pozajmila glas liku iz crtaća

Zahvaljujući distributerskoj kući „Megakom film” i fondaciji imali smo priliku da pogledamo film, kao i besplatni interaktivni panel „Emocije su u igri” u njihovoj organizaciji, ali i da razgovaramo s Jelenom Đoković, suosnivačicom i globalnom direktorkom fondacije.

Posebna poslastica za publiku bila je informacija da je Jelena pozajmila glas jednom od likova ‒ Zaboravljačici Poli. U sinhronizaciji animacije učestvovali su i Nebojša Milovanović, Hristina Popović, Jelena Đoković, Iva Lorens, Jelena Gavrilović, Marko Kon...

‒ Moje učešće je simbolično. S obzirom na to da smo se vrlo brzo dogovorili za saradnju s rediteljkom Janom Maričić, bilo je samo pitanje kako da se uklopim svojim raspoloživim vremenom za snimanje i koja je uloga preostala, a da ima smisla da je uzmem ‒ skromno je objasnila Đokovićeva.

Kako kaže, bilo joj je vrlo zanimljivo iskustvo i radovala se najviše zbog svoje dece da „pruži mali doprinos filmu”, jer je znala koliko će se oni radovati da ga pogledaju. Takođe, mnogo je raduje što je film doživeo uspeh, jer je tema značajna ne samo za decu već i za odrasle:

‒ Toliko sam se kratko zadržala u gluvoj sobi da bi bilo nekorektno da dajem sud koliko je to težak ili lak posao. Bilo je to veliko zadovoljstvo i lepo iskustvo. Moram da pohvalim sjajnu grupu glumaca koji su pozajmili tako ubedljivo svoje glasove likovima ‒ oni nose zasluge za to što je film pronašao put do srca naše dece.

Otkrila je da je, i kao odrasla osoba, mogla da se pronađe u priči i da prepozna neke svoje emocije:

‒ Dopada mi se radoznalost junakinje filma, tinejdžerke Rajli, želja da sama proba neke stvari, otpor prema onima koji se ne slažu s njenim izborima, njena nastojanja da istrajava u svojim željama, često i protiv sebe. Zanimljiv mi je trenutak kada je uočila da neke stvari koje radi treba da preispita, jer nisu dobre za nju, verujući da to malo govori i o njoj samoj.

Pitali smo je koliko, prema njenom mišljenju, nove emocije imaju uticaja na građenje stava prema sebi.

‒ Slika o sebi je, prema mom viđenju, povezana sa samopouzdanjem. Za mene je to mnogo važnije od toga šta nosim na sebi, zato što kada se dobro osećam u svojoj koži, kada mi je prijatno, osećam i da život pulsira i spremna sam da otkrivam, tragam, učim. Rad na osećanjima, koja se često transgeneracijski prenose, veoma je važna stvar. Ponašamo se zavisno od toga kako se osećamo i ta veza može da prekine neke stvari koje mogu imati potencijal za destrukciju ‒ navodi naša sagovornica.

Dodaje da nije poenta da osećamo samo sreću i zadovoljstvo.

‒ To ne samo da nije moguće već nije dobro za razvoj. Poenta je da prihvatimo sva svoja osećanja i da, budući da je život stresan po prirodi, razumemo da je slika o sebi odraz, pre svega toga kako se osećamo.

U priči, pored dosadašnjih osećanja, u Rajlinoj glavi sledi suočavanje sa Zavišću, Smorom, Stidom i Anksioznošću, koje otežavaju uklapanje.

Pitali smo Jelenu da li misli da je anksioznost neprijatelj kojeg treba prevazići ili korisna emocija koja pomaže u spoznavanju nekih stvari?

– Ne mislim da je bilo koja emocija neprijatelj, već da je svaka korisna. Na primer, tuga predstavlja „luku usred oluje i može nam pomoći da pređemo u luku potencijala, omogućava nam da se zaštitimo, da se oporavimo”. Kada ne bi bilo tuge, ostali bismo u nekim situacijama u kojima ne treba da budemo, koje su toksične, duže nego što je potrebno.

 Jelena Đoković smatra i da se anksioznost najčešće javlja kada teramo sebe izvan zone komfora:

– Anksioznost nam govori da smo živi, kako je rekao neko, ona je „vrtoglavica slobode”. To nije doživotna robija nego stanje koje može da se prevaziđe, čemu nas uči i Rajli. Svi treba da naučimo da više brinemo o sebi, da negujemo odnose i ljude pored sebe, treba manje da sudimo jedni drugima, a više da razumemo jedni druge.

Zapazila je da je „svet anksiozniji više nego ikad” i da ni ona sama nije imuna na to.

‒ Tokom odrastanja i ja sam bila Rajli. Za decu su ta stanja koja ih obuzimaju nova, ali anksioznost nije novina savremenog sveta. Sada više o tome pričamo i to je jedan od razloga zašto nam se čini da je aktuelna epidemija anksioznosti, ali neka stručnjaci više kažu o tome.

Anksioznost je i izazov

Priznaje da kao mama često oseti anksioznost, ali kako kaže, kroz obrazovanje, duhovnu i fizičku regulaciju, trudi se da razume i prihvati to osećanje kao izazov i deo putovanja.

– Nekada mi to uspeva, nekada ne. Ne trudim se da budem savršena, niti mislim da treba to da budem i što se tiče sebe i što se tiče moje porodice ‒ iskrena je Jelena.

Za kraj pitali smo je da li, kada gleda Rajlinu majku i njene emocije, pronalazi kod sebe kao majke slične momente i misli, odnosno da li kod svog supruga, našeg tenisera Novaka Đokovića, pronalazi sličnost s Rajlinim ocem.

‒ Rekla bih da u najvećoj meri, što se roditeljske uloge tiče, roditelji liče jedni na druge. Povezuju ih očekivanja koja imaju od svoje dece, stalno prisutni strahovi, ciljevi koje oni misle da njihova deca treba da ostvaruju. Kao roditelji, moj suprug i ja se trudimo da preispitujemo naše postupke prema deci, da sagledavamo njihove perspektive, koje često znaju da budu različite od naše, da razumemo šta im je potrebno, naročito kada je ono što traže suprotno onom što mi mislimo da je njima potrebno ‒ odgovara Jelena.

Dodaje da su se Novak i ona prepoznali u Rajlinim roditeljima, što je za nju još jedan kvalitet ovog filma, jer će im ta činjenica pomoći da nešto i menjaju.

Deci je slika bliža od reči

U radu na panelu „Emocije su u igri”, kao i u radu u samoj fondaciji, Jelena ima poverenja u psihološkinju i psihoterapeutkinju Smiljanu Grujić, koja tvrdi da bi obrazovanje bilo delotvornije, umnogome može da pomogne film. Današnjim generacijama koje rastu uz ekrane, slika je bliža od reči.

– Naročito je dobro kada postoje teme o kojima tinejdžerima nije lako da pričaju ni s roditeljima ni s vršnjacima. To je tama osećanja o kojima uglavnom ili puno toga ne znamo ili nas je strah da delimo s drugima ‒ navodi Grujićeva.