Не трудим се да будем савршена

Много тога што нам се деси изгледа као да је случајно, али мислим да само тако изгледа, јер верујем да ништа није случајно. Визија Фондације „Новак Ђоковић” јесте да деца одрастају срећнија и задовољнија и оно што ми радимо свакодневно јесте да обезбеђујемо услове да се то остварује.

Овако је Јелена Ђоковић, суоснивачица и глобална директорка Фондације „Новак Ђоковић”, за наш додатак објаснила како је дошло до сарадње фондације и филмске куће „Мегаком филм” поводом „Дизнијевог ”„анимираног филма У мојој глави 2”.

 Фондација која носи име нашег тенисера до сада је организовала бројне конференције различите тематике на којима подржавају добре праксе за рад са децом.

 Сада је стала иза једног анимираног, односно цртаног филма.

– Имајући у виду делокруг нашег рада, јавили су нам се из филмске куће „Мегаком” с предлогом сарадње и тако смо осмислили да организујемо интерактивни панел, где смо с децом учесницима причали о различитим осећањима и њиховој улози у њиховим животима. То смо урадили као најаву самог филма ‒ објаснила је за „Магазин” Јелена Ђоковић.

А овај цртаћ Келсија Мана погледало је у Србији већ више од 100.000 гледалаца, што га чини првом анимацијом у овој години која је досегла толику гледаност у домаћим биоскопима.

Прича која је привукла велику пажњу говори о тинејџерки Рајли у чијој глави живи девет емоција које свакодневно предводе њене активности.

Позајмила глас лику из цртаћа

Захваљујући дистрибутерској кући „Мегаком филм” и фондацији имали смо прилику да погледамо филм, као и бесплатни интерактивни панел „Емоције су у игри” у њиховој организацији, али и да разговарамо с Јеленом Ђоковић, суоснивачицом и глобалном директорком фондације.

Посебна посластица за публику била је информација да је Јелена позајмила глас једном од ликова ‒ Заборављачици Поли. У синхронизацији анимације учествовали су и Небојша Миловановић, Христина Поповић, Јелена Ђоковић, Ива Лоренс, Јелена Гавриловић, Марко Кон...

‒ Моје учешће је симболично. С обзиром на то да смо се врло брзо договорили за сарадњу с редитељком Јаном Маричић, било је само питање како да се уклопим својим расположивим временом за снимање и која је улога преостала, а да има смисла да је узмем ‒ скромно је објаснила Ђоковићева.

Како каже, било јој је врло занимљиво искуство и радовала се највише због своје деце да „пружи мали допринос филму”, јер је знала колико ће се они радовати да га погледају. Такође, много је радује што је филм доживео успех, јер је тема значајна не само за децу већ и за одрасле:

‒ Толико сам се кратко задржала у глувој соби да би било некоректно да дајем суд колико је то тежак или лак посао. Било је то велико задовољство и лепо искуство. Морам да похвалим сјајну групу глумаца који су позајмили тако убедљиво своје гласове ликовима ‒ они носе заслуге за то што је филм пронашао пут до срца наше деце.

Открила је да је, и као одрасла особа, могла да се пронађе у причи и да препозна неке своје емоције:

‒ Допада ми се радозналост јунакиње филма, тинејџерке Рајли, жеља да сама проба неке ствари, отпор према онима који се не слажу с њеним изборима, њена настојања да истрајава у својим жељама, често и против себе. Занимљив ми је тренутак када је уочила да неке ствари које ради треба да преиспита, јер нису добре за њу, верујући да то мало говори и о њој самој.

Питали смо је колико, према њеном мишљењу, нове емоције имају утицаја на грађење става према себи.

‒ Слика о себи је, према мом виђењу, повезана са самопоуздањем. За мене је то много важније од тога шта носим на себи, зато што када се добро осећам у својој кожи, када ми је пријатно, осећам и да живот пулсира и спремна сам да откривам, трагам, учим. Рад на осећањима, која се често трансгенерацијски преносе, веома је важна ствар. Понашамо се зависно од тога како се осећамо и та веза може да прекине неке ствари које могу имати потенцијал за деструкцију ‒ наводи наша саговорница.

Додаје да није поента да осећамо само срећу и задовољство.

‒ То не само да није могуће већ није добро за развој. Поента је да прихватимо сва своја осећања и да, будући да је живот стресан по природи, разумемо да је слика о себи одраз, пре свега тога како се осећамо.

У причи, поред досадашњих осећања, у Рајлиној глави следи суочавање са Завишћу, Смором, Стидом и Анксиозношћу, које отежавају уклапање.

Питали смо Јелену да ли мисли да је анксиозност непријатељ којег треба превазићи или корисна емоција која помаже у спознавању неких ствари?

– Не мислим да је било која емоција непријатељ, већ да је свака корисна. На пример, туга представља „луку усред олује и може нам помоћи да пређемо у луку потенцијала, омогућава нам да се заштитимо, да се опоравимо”. Када не би било туге, остали бисмо у неким ситуацијама у којима не треба да будемо, које су токсичне, дуже него што је потребно.

 Јелена Ђоковић сматра и да се анксиозност најчешће јавља када терамо себе изван зоне комфора:

– Анксиозност нам говори да смо живи, како је рекао неко, она је „вртоглавица слободе”. То није доживотна робија него стање које може да се превазиђе, чему нас учи и Рајли. Сви треба да научимо да више бринемо о себи, да негујемо односе и људе поред себе, треба мање да судимо једни другима, а више да разумемо једни друге.

Запазила је да је „свет анксиознији више него икад” и да ни она сама није имуна на то.

‒ Током одрастања и ја сам била Рајли. За децу су та стања која их обузимају нова, али анксиозност није новина савременог света. Сада више о томе причамо и то је један од разлога зашто нам се чини да је актуелна епидемија анксиозности, али нека стручњаци више кажу о томе.

Анксиозност је и изазов

Признаје да као мама често осети анксиозност, али како каже, кроз образовање, духовну и физичку регулацију, труди се да разуме и прихвати то осећање као изазов и део путовања.

– Некада ми то успева, некада не. Не трудим се да будем савршена, нити мислим да треба то да будем и што се тиче себе и што се тиче моје породице ‒ искрена је Јелена.

За крај питали смо је да ли, када гледа Рајлину мајку и њене емоције, проналази код себе као мајке сличне моменте и мисли, односно да ли код свог супруга, нашег тенисера Новака Ђоковића, проналази сличност с Рајлиним оцем.

‒ Рекла бих да у највећој мери, што се родитељске улоге тиче, родитељи личе једни на друге. Повезују их очекивања која имају од своје деце, стално присутни страхови, циљеви које они мисле да њихова деца треба да остварују. Као родитељи, мој супруг и ја се трудимо да преиспитујемо наше поступке према деци, да сагледавамо њихове перспективе, које често знају да буду различите од наше, да разумемо шта им је потребно, нарочито када је оно што траже супротно оном што ми мислимо да је њима потребно ‒ одговара Јелена.

Додаје да су се Новак и она препознали у Рајлиним родитељима, што је за њу још један квалитет овог филма, јер ће им та чињеница помоћи да нешто и мењају.

Деци је слика ближа од речи

У раду на панелу „Емоције су у игри”, као и у раду у самој фондацији, Јелена има поверења у психолошкињу и психотерапеуткињу Смиљану Грујић, која тврди да би образовање било делотворније, умногоме може да помогне филм. Данашњим генерацијама које расту уз екране, слика је ближа од речи.

– Нарочито је добро када постоје теме о којима тинејџерима није лако да причају ни с родитељима ни с вршњацима. То је тама осећања о којима углавном или пуно тога не знамо или нас је страх да делимо с другима ‒ наводи Грујићева.