Turizam na vlastitu odgovornost

Na samo sat vremena vožnje od Seula, glavnog grada Južne Koreje, nalazi se jedna od najopasnijih i najintrigantnijih granica na svetu. Demilitarizovana zona (DMZ) je četiri kilometra širok, po dva kilometra sa svake strane, i 250 kilometara dug kopneni pojas, koji se prostire uz 38. severnu paralelu i razdvaja dve Koreje: južnu, Republiku Koreju, i severnu, Demokratsku Narodnu Republiku Koreju. Na ovom mestu je okončan Korejski rat (1950–1953), jedan od najkrvavijih oružanih sukoba u kome je stradalo oko tri miliona ljudi – severnokorejskih vojnika i dobrovoljaca iz Narodne Republike Kine, nasuprot trupama Južne Koreje i vojne alijanse, predvođene Sjedinjenim Američkim Državama, u kojoj su bili saveznici iz petnaest evropskih, azijskih i afričkih država.

Crni turizam

Poseta demilitarizovanoj zoni podstiče adrenalin i izaziva nelagodu kao odredište svojevrsnog „crnog turizma”, podsećajući turiste iz Evrope na podeljeni Berlin tokom perioda „gvozdene zavese”. Međutim, Berlinski zid je trideset godina delio dve Nemačke, dok azijski hladni rat još uvek traje. Naime, Severna i Južna Koreja su i dalje tehnički u ratu zato što ni nakon 71 godine od zaključenja primirja nije usledio ugovor o miru. Paradoksalno, nasuprot svom nazivu, DMZ je teritorija pod minskim poljima sa najvećom koncentracijom vojnika i oružja na svetu. Navodno je u njoj oko milion vojnika najmnogoljudnijih svetskih armija, obučavanih da mrze ideološkog protivnika, koji bi nesigurno primirje na Korejskom poluostrvu mogli da naruše u svakom trenutku i odatle rat prošire na susedne države i ceo svet. Jer severnokorejske nuklearne interkontinentalne rakete i adekvatno američko oružje predstavljaju pretnju kataklizmom za celo čovečanstvo.

Od vodiča saznajem da je Korejski rat okončan potpisima dva američka generala (u ime Ujedinjenih nacija), jednog kineskog generala i severnokorejskog vođe Kim Il Sunga, u roku od deset minuta 27. jula 1953. godine u objektu specijalno sagrađenom za tu priliku, u mestu Panmunđom.

– Tamo nikada nije potpuno bezbedno – saopštava nam južnokorejski vodič u šest časova ujutru u autobusu parkiranom ispred gradske skupštine u centru Seula, neposredno uoči polaska na sedmočasovni izlet. Skoro svi putnici u autobusu su stranci, jer je Južnokorejcima potrebna specijalna dozvola da posete DMZ. Dok vodič proverava da li smo svi poneli pasoš, bez kojeg je nemoguće ući na područje DMZ, naglašava pravila kojih se svi, bez pogovora, moramo pridržavati, obavezno kretanje u grupi sa vidno istaknutim akreditacijama turističke agencije i ljubazno moli da potpišemo saglasnost da smo upoznati da „idemo u neposrednu blizinu neprijateljske teritorije”.

Ograničeno kretanje

Na sedam kilometara od vojne demarkacione linije nalazi se Iminđank – najsevernije mesto u Južnoj Koreji dokle njeni građani mogu slobodno da dođu. Na ovom prostoru se nalazi nekoliko objekata izgrađenih 1972. godine za potrebe prihvatnog centra za izbeglice iz Severne Koreje. Tu su i tenkovi, letilice i podzemni bunkeri korišćeni u ratnom periodu. Ukoliko želimo, možemo da doplatimo i razgledanje bunkera. Pored lokalne suvenirnice okupilo se mnoštvo turista sa željom da ovekoveče svoj boravak ovde utiskivanjem specijalnog turističkog DMZ pečata u pasoše. Iz bezbednosnih razloga suvenir – pečat za uspomenu – utiskujem, ipak, na papir, kako ne bih imala u budućnosti probleme prilikom prelaska granice. Odmah pored, na bodljikavoj žici, ostavljam poruku svojeručno ispisanu na svetloplavoj traci, uz želju da se korejski narod najzad pomiri.

Dok obilazimo mesta nekadašnjeg poprišta sukoba, vodič nam pažnju skreće na Most slobode, koji ćemo uskoro i mi preći na putu ka DMZ-u, i na ostatke lokomotive na nekadašnjoj železničkoj stanici Gjeongui, uništenoj na samom početku rata i rekonstruisanoj 2000. godine za potrebe turizma.

U nastavku puta prolazimo kroz strogu proceduru na kontrolnom punktu. Dok mladi vojnici proveravaju naša dokumenta, vodič dovikuje da im se nasmešimo, jer su na odsluženju obaveznog vojnog roka koji u Republici Koreji traje oko dve godine i u šali dobacuje: „Nadam se da danas među vama nema onih koji žele da prebegnu u Severnu Koreju, jer ukoliko ne budete u istom broju u autobusu u povratku, niko se neće vratiti u Seul.”

To je ujedno i podsećanje da je kretanje vrlo ograničeno kada se jednom uđe u demilitarizovanu zonu. Neko od radoznalih putnika pita da li je kontrolni punkt granica između dve države na šta vodič informiše da nije, jer „nijedna od dve zemlje ne dozvoljava ulazak na svoju teritoriju s tog mesta”.

Tajna podzemnih tunela

Stižemo do našeg prvog odredišta – opservatorije „Dora”. Nakon posete izložbenom prostoru, gde je postavljena ogromna maketa okolne teritorije, prikazan nam je dokumentarni film o odnosima dve zemlje i o famoznim tunelima. Do sada su pronađena četiri takva tunela i po ovdašnjim izvorima, kopali su ih njihovi severni susedi s namerom da izvrše podzemnu invaziju. Zvaničnici Severne Koreje demantuju da tuneli imaju veze s bilo kakvom mogućom vojnom akcijom, ističući da su to samo napušteni rudnici uglja. Na vrhu osmatračnice nalazi se vidikovac s mnoštvom teleskopa pomoću kojih se može jasno videti prvo mesto u susednoj Severnoj Koreji (selo Kaesong-Si), gde se jasno razaznaju veće zgrade, ostaci fabrike koja je donedavno radila, kao i bombardovani centralni toranj koji je bio jedina komunikaciona veza između dve države. Svim turistima je, naravno, interesantan podatak o postojanju takozvanih fantomskih sela koja su sagrađena uz granicu s ciljem da se pokaže visok standard suseda, a u kojima niko, zapravo, ne živi. U grupi nastaje komešanje, jer ne znamo u kom pravcu da gledamo i razlikujemo prvo obližnje mesto od pomenutog Potemkinovog sela.

S uzbuđenjem iščekujem našu sledeću stanicu – takozvani „Treći tunel agresije”. Pre ulaska u tunel obavezni smo da sve svoje lične stvari ostavimo u ormariće, jer je snimanje strogo zabranjeno. Tunel se nalazi na dubini od 73 metra, a pre ulaska svi dobijamo plastične šlemove žute boje. Vodič nas upozorava na vreme da čuvamo snagu, jer je spuštanje brzo niz prilično strm tunel, ali zato uspon može da potraje i pola sata. Koliko uspevam da primetim, spust niz ozidani strmi tunel je, zapravo, samo put do onog „pravog” tunela. Treći tunel je otkriven u oktobru 1978. Širok je oko dva metra, visok oko 170-180 centimetara i zato usput često čujemo lupkanje šlemova o tavanicu. Definitivno ova poseta nije za one klaustrofobične, niti za astmatičare, ali, bogami, i nama visokima predstavlja podvig kako sam spust u tunel, tako i povijanje prilikom prolaska, kako ne bismo svaki čas udarali glavom o tavanicu. Šlem glavu čuva, ali udarac, ipak, izaziva nelagodnost. Dok se povijenih leđa spuštam, uzbuđenje raste, jer se približavam čeličnim vratima koja se nalaze na svega dve stotine metara od granice sa Severnom Korejom. Odatle se dalje se ne može!

Pa, ipak, dok stojim pred tim graničnim čeličnim vratima i posmatram samoniklo bilje u prostoru iza njih, doživljavam tu travu i biljke koje su nikle usred ničeg kao svojevrsni znak uspostavljanja budućeg mira. Uspon u povratku mi teško pada, jer sve vreme kapljice vode s tavanice padaju na moju jaknu koju sam, srećom, ponela (u tunelu je konstantna temperatura 15 stepeni).

U povratku, puna utisaka, koje je rečima teško opisati, šaljem fotografije i video snimke svojim najmilijima, zahvalna što sam dobila priliku da sve ovo doživim i verno prenesem. Pa, ipak, uzimam u obzir da sam čula priču samo jedne strane i da je za puno razumevanje dešavanja na tamošnjim prostorima neophodno da saslušam i drugu stranu. Upravo zato što dolazim sa u prošlosti podeljenog i često antagonizovanog Balkana, nikada u potpunosti ne prihvatam samo jednu verziju istine.