Туризам на властиту одговорност

На само сат времена вожње од Сеула, главног града Јужне Кореје, налази се једна од најопаснијих и најинтригантнијих граница на свету. Демилитаризована зона (ДМЗ) је четири километра широк, по два километра са сваке стране, и 250 километара дуг копнени појас, који се простире уз 38. северну паралелу и раздваја две Кореје: јужну, Републику Кореју, и северну, Демократску Народну Републику Кореју. На овом месту је окончан Корејски рат (1950–1953), један од најкрвавијих оружаних сукоба у коме је страдало око три милиона људи – севернокорејских војника и добровољаца из Народне Републике Кине, насупрот трупама Јужне Кореје и војне алијансе, предвођене Сједињеним Америчким Државама, у којој су били савезници из петнаест европских, азијских и афричких држава.

Црни туризам

Посета демилитаризованој зони подстиче адреналин и изазива нелагоду као одредиште својеврсног „црног туризма”, подсећајући туристе из Европе на подељени Берлин током периода „гвоздене завесе”. Међутим, Берлински зид је тридесет година делио две Немачке, док азијски хладни рат још увек траје. Наиме, Северна и Јужна Кореја су и даље технички у рату зато што ни након 71 године од закључења примирја није уследио уговор о миру. Парадоксално, насупрот свом називу, ДМЗ је територија под минским пољима са највећом концентрацијом војника и оружја на свету. Наводно је у њој око милион војника најмногољуднијих светских армија, обучаваних да мрзе идеолошког противника, који би несигурно примирје на Корејском полуострву могли да наруше у сваком тренутку и одатле рат прошире на суседне државе и цео свет. Јер севернокорејске нуклеарне интерконтиненталне ракете и адекватно америчко оружје представљају претњу катаклизмом за цело човечанство.

Од водича сазнајем да је Корејски рат окончан потписима два америчка генерала (у име Уједињених нација), једног кинеског генерала и севернокорејског вође Ким Ил Сунга, у року од десет минута 27. јула 1953. године у објекту специјално саграђеном за ту прилику, у месту Панмунђом.

– Тамо никада није потпуно безбедно – саопштава нам јужнокорејски водич у шест часова ујутру у аутобусу паркираном испред градске скупштине у центру Сеула, непосредно уочи поласка на седмочасовни излет. Скоро сви путници у аутобусу су странци, јер је Јужнокорејцима потребна специјална дозвола да посете ДМЗ. Док водич проверава да ли смо сви понели пасош, без којег је немогуће ући на подручје ДМЗ, наглашава правила којих се сви, без поговора, морамо придржавати, обавезно кретање у групи са видно истакнутим акредитацијама туристичке агенције и љубазно моли да потпишемо сагласност да смо упознати да „идемо у непосредну близину непријатељске територије”.

Ограничено кретање

На седам километара од војне демаркационе линије налази се Иминђанк – најсеверније место у Јужној Кореји докле њени грађани могу слободно да дођу. На овом простору се налази неколико објеката изграђених 1972. године за потребе прихватног центра за избеглице из Северне Кореје. Ту су и тенкови, летилице и подземни бункери коришћени у ратном периоду. Уколико желимо, можемо да доплатимо и разгледање бункера. Поред локалне сувенирнице окупило се мноштво туриста са жељом да овековече свој боравак овде утискивањем специјалног туристичког ДМЗ печата у пасоше. Из безбедносних разлога сувенир – печат за успомену – утискујем, ипак, на папир, како не бих имала у будућности проблеме приликом преласка границе. Одмах поред, на бодљикавој жици, остављам поруку својеручно исписану на светлоплавој траци, уз жељу да се корејски народ најзад помири.

Док обилазимо места некадашњег попришта сукоба, водич нам пажњу скреће на Мост слободе, који ћемо ускоро и ми прећи на путу ка ДМЗ-у, и на остатке локомотиве на некадашњој железничкој станици Гјеонгуи, уништеној на самом почетку рата и реконструисаној 2000. године за потребе туризма.

У наставку пута пролазимо кроз строгу процедуру на контролном пункту. Док млади војници проверавају наша документа, водич довикује да им се насмешимо, јер су на одслужењу обавезног војног рока који у Републици Кореји траје око две године и у шали добацује: „Надам се да данас међу вама нема оних који желе да пребегну у Северну Кореју, јер уколико не будете у истом броју у аутобусу у повратку, нико се неће вратити у Сеул.”

То је уједно и подсећање да је кретање врло ограничено када се једном уђе у демилитаризовану зону. Неко од радозналих путника пита да ли је контролни пункт граница између две државе на шта водич информише да није, јер „ниједна од две земље не дозвољава улазак на своју територију с тог места”.

Тајна подземних тунела

Стижемо до нашег првог одредишта – опсерваторије „Дора”. Након посете изложбеном простору, где је постављена огромна макета околне територије, приказан нам је документарни филм о односима две земље и о фамозним тунелима. До сада су пронађена четири таква тунела и по овдашњим изворима, копали су их њихови северни суседи с намером да изврше подземну инвазију. Званичници Северне Кореје демантују да тунели имају везе с било каквом могућом војном акцијом, истичући да су то само напуштени рудници угља. На врху осматрачнице налази се видиковац с мноштвом телескопа помоћу којих се може јасно видети прво место у суседној Северној Кореји (село Каесонг-Си), где се јасно разазнају веће зграде, остаци фабрике која је донедавно радила, као и бомбардовани централни торањ који је био једина комуникациона веза између две државе. Свим туристима је, наравно, интересантан податак о постојању такозваних фантомских села која су саграђена уз границу с циљем да се покаже висок стандард суседа, а у којима нико, заправо, не живи. У групи настаје комешање, јер не знамо у ком правцу да гледамо и разликујемо прво оближње место од поменутог Потемкиновог села.

С узбуђењем ишчекујем нашу следећу станицу – такозвани „Трећи тунел агресије”. Пре уласка у тунел обавезни смо да све своје личне ствари оставимо у ормариће, јер је снимање строго забрањено. Тунел се налази на дубини од 73 метра, а пре уласка сви добијамо пластичне шлемове жуте боје. Водич нас упозорава на време да чувамо снагу, јер је спуштање брзо низ прилично стрм тунел, али зато успон може да потраје и пола сата. Колико успевам да приметим, спуст низ озидани стрми тунел је, заправо, само пут до оног „правог” тунела. Трећи тунел је откривен у октобру 1978. Широк је око два метра, висок око 170-180 центиметара и зато успут често чујемо лупкање шлемова о таваницу. Дефинитивно ова посета није за оне клаустрофобичне, нити за астматичаре, али, богами, и нама високима представља подвиг како сам спуст у тунел, тако и повијање приликом проласка, како не бисмо сваки час ударали главом о таваницу. Шлем главу чува, али ударац, ипак, изазива нелагодност. Док се повијених леђа спуштам, узбуђење расте, јер се приближавам челичним вратима која се налазе на свега две стотине метара од границе са Северном Корејом. Одатле се даље се не може!

Па, ипак, док стојим пред тим граничним челичним вратима и посматрам самоникло биље у простору иза њих, доживљавам ту траву и биљке које су никле усред ничег као својеврсни знак успостављања будућег мира. Успон у повратку ми тешко пада, јер све време капљице воде с таванице падају на моју јакну коју сам, срећом, понела (у тунелу је константна температура 15 степени).

У повратку, пуна утисака, које је речима тешко описати, шаљем фотографије и видео снимке својим најмилијима, захвална што сам добила прилику да све ово доживим и верно пренесем. Па, ипак, узимам у обзир да сам чула причу само једне стране и да је за пуно разумевање дешавања на тамошњим просторима неопходно да саслушам и другу страну. Управо зато што долазим са у прошлости подељеног и често антагонизованог Балкана, никада у потпуности не прихватам само једну верзију истине.