Lice argentinskog tanga
U vreme kad smo napuštali Buenos Ajres neprikosnoveni kralj milonge bio je jedan grobar. Svoju lopatu i radno odelo zamenjivao je vikendom lakovanim cipelama, odelom i briljantinom
Da umetnička fotografija nije puki odraz stvarnosti nego njena interpretacija, svedoči izložba beogradske pesnikinje, prevoditeljke i fotografkinje Ljiljane Popović Anđić, posvećena argentinskom tangu, otvorena 23. maja u galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda. Na tridesetak snimaka nastalih u raznim prilikama tokom desetak godina u Buenos Ajresu, gde smo Ljiljana i ja proživeli dobru polovinu naših života, njen objektiv je uhvatio mistiku ove muzike i igre koja je odavno postala legendarni deo argentinskog identiteta, paralelni svet jednog nadrealističkog grada kakav je Buenos Ajres. Izložba je postavljena u okviru manifestacija kulture kojima ambasada Argentine obeležava svoj nacionalni praznik, 25 maj.
Proslavljeni „narodski pisac” Argentine, Osvaldo Sorijano, ima neobičnu, njegovoj duhovitoj naravi svojstvenu, definiciju fotografija: za njega su one „životni trenuci koji kasnije nigde ne pasuju”.
Ljiljana je rado čitala i na srpski prevela Sorijana. Slagala se s tim njegovim mišljenjem koje, osim implicitno podrazumevanog postojanja paralelnih svetova, materijalnog i umetničkog, podvlači osećajnost i selektivnost ruke koja pritiska okidač na kameri, kao njene kreativne činioce.
Faktografija je zato gotovo prezrena u Ljiljaninoj likovnoj tango hronici: umesto tehnike, koraka, orkestra, pravila, uhvaćeni su trenuci svirača i igrača koji nigde ne pasuju sem u deliću vremena kad ih je stvorilo osećanje nepobedivosti jednog nostalgičnog zadovoljstva koje prevazilazi društvenu igru. Na tim zaustavljenim trenucima, koji ne pripadaju svakodnevnom životu i koji u njemu nemaju mesta, postaje jasno zašto je Enrike Santos Dišepolo, najveći pesnik tanga, nazvao ovaj umetnički izraz „tužna misao koja se igra”. Lica bandoneonista, nostalgija gitarista, treptaj oka igračkih parova, atmosfera dekadentnih salona, uzdah stapanja s muzikom i pokretom partnera, u prvom su planu fotografija koje gledaocu, kao povlašćenom voajeru, otkrivaju paralelni svet Argentinaca, izmaštan u skromnim predgrađima kao brana pred bujicom grubog života, društvenih nejednakosti i neispunjenih ideala.
Milonge Buenos Ajresa su oaze demokratičnosti i jednakosti – nema starosnih, etničkih, imovnih razlika koje bi bile prepreka da se u smiraj dana odigra 2 x 4; u vreme kad smo napuštali Buenos Ajres neprikosnoveni kralj milonge bio je jedan grobar. Svoju lopatu i radno odelo zamenjivao je vikendom lakovanim cipelama, odelom i briljantinom. Sedeći na stolicama oko podijuma za igru, žene koje su za jedan dan zarađivale njegovu godišnju platu umirale su od želje da ih diskretnim klimanjem glave pozove da odigraju jednu „tandu” – blok od tri kompozicije tokom kojeg se, po tango bontonu, ne menja partner – dajući im tako nepisani sertifikat prima balerine.
Ikonografija, estetika, pa čak i etika tanga – gotovo obredno poštovanje njegove posebne učtivosti – stvaraju jedan poseban svet, nenarušiv dok traje muzika. To je svet Dišepola, Troila, Gardela, Mansija, Rivera, Pjacole, ali i skromnih bakalina, hotelskih spremačica, studenata i trećepozivaca, žitelja samačkih soba i činovnika, sekretarica, kao i poslovnih ljudi i žena dubokog džepa, vlasnika i vlasnica trgovina i preduzeća, školskih vaspitačica, sportskih trenera, boema i onih koji to nisu – svih koji se, dok traje milonga, pretvaraju u dive i kavaljere jednog bajkolikog sveta koji staje na podijum za igru i traje, svake noći, kraće od života leptira.
Bili smo u Tretjakovskoj galeriji Ljiljana i ja, jednog žarkog moskovskog leta, posmatrali dela slavnih ruskih realista, majstora portreta, kad je neko kraj nas pohvalno rekao da su ta ulja kao fotografije, verna slika sveta, na kojima su ljudi „kao živi”; Ljiljana se pobunila i umešala u razgovor: dobre fotografije, umetničke, uvek prevazilaze pojavnu stvarnost, one su slika duše, a ne lica, rekla je.
Nostalgija je jak sastojak mistike tanga i ona je prisutna na svim fotografijama ove izložbe. To će, možda, pomoći da se donekle razume zašto je baš Beograd, petnaest hiljada kilometara udaljeni Beograd od Buenos Ajresa, postao evropsko središte tango kulture, grad u koji dolaze poklonici iz cele Evrope da u nekoj od tuce milongi odigraju svojih 2 x 4. U oba ova grada ljudi žive od snova više i bolje nego od jave; u oba ova grada ti snovi se hrane pogledom u prošlost, pre nego očima uprtim u budućnost. Idealizovana prošlost rađa nostalgiju, a nostalgija peva vranjske pesme, peva tango.
Izložba „2 x 4: Lice argentinskog tanga” uspešno otkriva onaj večito zavodnički deo argentinske duše koji mi dobro razumemo, uvek pomalo lebdeći iznad čvrstog tla; istovremeno, te fotografije otkrivaju i pesničku dušu njihove autorke, komotno smeštene u svom paralelnom svetu, neuporedivo bogatijim, dužem i postojanijem od onog materijalnog iz koga je prerano iskoračila.
