Лице аргентинског танга
У време кад смо напуштали Буенос Ајрес неприкосновени краљ милонге био је један гробар. Своју лопату и радно одело замењивао је викендом лакованим ципелама, оделом и бриљантином
Да уметничка фотографија није пуки одраз стварности него њена интерпретација, сведочи изложба београдске песникиње, преводитељке и фотографкиње Љиљане Поповић Анђић, посвећена аргентинском тангу, отворена 23. маја у галерији Атријум Библиотеке града Београда. На тридесетак снимака насталих у разним приликама током десетак година у Буенос Ајресу, где смо Љиљана и ја проживели добру половину наших живота, њен објектив је ухватио мистику ове музике и игре која је одавно постала легендарни део аргентинског идентитета, паралелни свет једног надреалистичког града какав је Буенос Ајрес. Изложба је постављена у оквиру манифестација културе којима амбасада Аргентине обележава свој национални празник, 25 мај.
Прослављени „народски писац” Аргентине, Освалдо Соријано, има необичну, његовој духовитој нарави својствену, дефиницију фотографија: за њега су оне „животни тренуци који касније нигде не пасују”.
Љиљана је радо читала и на српски превела Соријана. Слагала се с тим његовим мишљењем које, осим имплицитно подразумеваног постојања паралелних светова, материјалног и уметничког, подвлачи осећајност и селективност руке која притиска окидач на камери, као њене креативне чиниоце.
Фактографија је зато готово презрена у Љиљаниној ликовној танго хроници: уместо технике, корака, оркестра, правила, ухваћени су тренуци свирача и играча који нигде не пасују сем у делићу времена кад их је створило осећање непобедивости једног носталгичног задовољства које превазилази друштвену игру. На тим заустављеним тренуцима, који не припадају свакодневном животу и који у њему немају места, постаје јасно зашто је Енрике Сантос Дишеполо, највећи песник танга, назвао овај уметнички израз „тужна мисао која се игра”. Лица бандонеониста, носталгија гитариста, трептај ока играчких парова, атмосфера декадентних салона, уздах стапања с музиком и покретом партнера, у првом су плану фотографија које гледаоцу, као повлашћеном воајеру, откривају паралелни свет Аргентинаца, измаштан у скромним предграђима као брана пред бујицом грубог живота, друштвених неједнакости и неиспуњених идеала.
Милонге Буенос Ајреса су оазе демократичности и једнакости – нема старосних, етничких, имовних разлика које би биле препрека да се у смирај дана одигра 2 x 4; у време кад смо напуштали Буенос Ајрес неприкосновени краљ милонге био је један гробар. Своју лопату и радно одело замењивао је викендом лакованим ципелама, оделом и бриљантином. Седећи на столицама око подијума за игру, жене које су за један дан зарађивале његову годишњу плату умирале су од жеље да их дискретним климањем главе позове да одиграју једну „танду” – блок од три композиције током којег се, по танго бонтону, не мења партнер – дајући им тако неписани сертификат прима балерине.
Иконографија, естетика, па чак и етика танга – готово обредно поштовање његове посебне учтивости – стварају један посебан свет, ненарушив док траје музика. То је свет Дишепола, Троила, Гардела, Мансија, Ривера, Пјацоле, али и скромних бакалина, хотелских спремачица, студената и трећепозиваца, житеља самачких соба и чиновника, секретарица, као и пословних људи и жена дубоког џепа, власника и власница трговина и предузећа, школских васпитачица, спортских тренера, боема и оних који то нису – свих који се, док траје милонга, претварају у диве и каваљере једног бајколиког света који стаје на подијум за игру и траје, сваке ноћи, краће од живота лептира.
Били смо у Третјаковској галерији Љиљана и ја, једног жарког московског лета, посматрали дела славних руских реалиста, мајстора портрета, кад је неко крај нас похвално рекао да су та уља као фотографије, верна слика света, на којима су људи „као живи”; Љиљана се побунила и умешала у разговор: добре фотографије, уметничке, увек превазилазе појавну стварност, оне су слика душе, а не лица, рекла је.
Носталгија је јак састојак мистике танга и она је присутна на свим фотографијама ове изложбе. То ће, можда, помоћи да се донекле разуме зашто је баш Београд, петнаест хиљада километара удаљени Београд од Буенос Ајреса, постао европско средиште танго културе, град у који долазе поклоници из целе Европе да у некој од туце милонги одиграју својих 2 x 4. У оба ова града људи живе од снова више и боље него од јаве; у оба ова града ти снови се хране погледом у прошлост, пре него очима упртим у будућност. Идеализована прошлост рађа носталгију, а носталгија пева врањске песме, пева танго.
Изложба „2 x 4: Лице аргентинског танга” успешно открива онај вечито заводнички део аргентинске душе који ми добро разумемо, увек помало лебдећи изнад чврстог тла; истовремено, те фотографије откривају и песничку душу њихове ауторке, комотно смештене у свом паралелном свету, неупоредиво богатијим, дужем и постојанијем од оног материјалног из кога је прерано искорачила.
