Тамо где тишина говори

Косово и Метохија нису простор који се обилази само погледом. То је земља која се доживљава кроз сусрете, тишину манастирских порти и разговоре са људима који упркос свему остају на својим огњиштима. Од првих корака у Драганцу, Сушици до Грачаници отварао се свет у којем се садашњост и прошлост непрестано додирују.

На Газиместану је присутна тежина историје, у Сушици снага опстанка, а у Лапљем Селу гостопримство и топлина људи који свакодневно сведоче своју приврженост завичају.

Tоком обиласка манастира на Косову и Метохији, највише смо разговарали с монасима и људима који су везани за црквени живот, јер је у тим крајевима данас остало веома мало мештана. Та тишина простора и све мање становништва додатно појачавају утисак да су манастири постали не само духовна средишта, већ и чувари једног краја, места у којима се и даље одржава континуитет живота, вере и памћења. Зато је ово путовање било више од обиласка знаменитости – било је сусрет с коренима, вером и људима.

У срцу Косовског Поморавља – манастир Драганац

Група ходочасника, нас четрдесетак, кренула је пут Косова и Метохије. После административног прелаза, који је прошао без већег задржавања, прво одредиште нам је манастир Драганац. Налази се у источном делу јужне српске покрајине, у Косовском Поморављу. По предању, манастир је задужбина кнеза Лазара из 14. века и саграђен је на имању његове ћерке Драгане, отуда име – Драганац. Посвећен је архангелима Михаилу и Гаврилу. Поседује своју економију и бави се, између осталог, прављењем тамњана по атонском рецепту. У овом мушком манастиру пет је монаха, а наш гостопримац је јеромонах Христофор и прича нам о овој светињи, животу и значају литургије.

Овде је рад заједнички, имају помоћ и мештана. Сама реч радост по етимологији потиче од речи рад. Треба превазићи први корак – лењост, онда је све лакше. Мобе су за то пример где се у радости посао завршава, људи се повезују. Тврди да је народ овде трпељив, има страхопоштовање према светињи и та трпељивост ће га спасити. Говори нам да литургија мора да буде интерактивна, да верници који долазе треба не само да буду присутни, већ и активно да учествују. На сваку прозбу (молитву упућену Господу, Богородици...) треба да одговарамо, не да будемо неми посматрачи. Тако смо у заједници и јединству са свим људима. Каже да љубав према Космету не исказујемо у кафићима и ресторанима уз музику, већ да их посећујемо. Добијамо благослов и позив да опет дођемо. С речима о миру који свако мора најпре да пронађе у себи, напустили смо Драганац. Идемо даље ка Грачаници, једној од највећих светиња средњовековне Србије.

Под сводовима Грачанице

Пут нас води кроз Приштину. Град је једно велико градилиште. Гомиле грађевинског материјала, кранова, бетона и стихијски изграђених зграда у којима, има се утисак, нико не живи. На десетак километара од Приштине, стижемо у Грачаницу, древни манастир, задужбину краља Милутина. Оно што је Милутина учинило бесмртним нису дипломатски потези, већ његове задужбине. Историја бележи да је подигао и обновио више од четрдесет цркава и манастира, за сваку годину владавине по једну. Његова Грачаница или црква из снова, како је још називају, сматра се најуспелијим спојем византијске архитектуре и српског духа. Унутра је мир који постоји само у местима где вера траје дуже од живота. С куполе, благ и строг у исти мах поглед Христа Пантократора као да прати сваког ко уђе. Ликови светаца, живих боја, чине да простор делује као молитва у боји.

Као у временској капсули, овде су сачуване најлепше фреске српског средњег века, на више од три хиљаде квадратних метара где је осликано више стотина ликова. Светитељи, апостоли, анђели и сцене из живота Христа и Богородице распоређени су по зидовима, сводовима и куполама, оживљавајући простор. Ниједан део храма није остао празан – свака композиција носи своју историјску и духовну поруку. Ту је црквени календар, илустрација сваког дана у години и великих празника. Први пут је приказана лоза Немањића, почев од Стефана Немање, најдуговечнија владајућа породица на Балкану. Затим краљ Милутин и краљица Симонида, где анђели спуштају круне на њихове главе. Милутинови родитељи Урош и Јелена приказани су у монашкој ризи.

Овде је Тајна вечера, Распеће Христово и његова чуда, Страшни суд и прикази из живота разних светаца.

У манастиру данас живи сестринство које с посебном посвећеношћу чува вековно наслеђе. Монахиње уређују двориште, дочекују ходочаснике, моле се и стварају уметност везом и иконописањем. Присутност ове заједнице чини да Грачаница није музеј, већ дом духовности.

Из тишине и величанствености Грачанице пут нас је природно одвео до оближње Сушице, мање светиње чија се снага открива тек у сусрету с монахињама које у њој живе.

Тихо уточиште – Сушица

Црква је старија од грачаничке и посвећена је Светом Димитрију. У 19. веку ову цркву је порушио извесни феудалац и материјал употребио за грађење мостова на Ситници. Обновљена је деведесетих година 20. века. Дочекују нас игуманија Ирина и монахиња Сара. Мати Ирина каже нам да им сваког дана нестају струја и вода и никада не знају када ће доћи, на тај начин непријатељи им поручују да нису пожељни и да оду одавде. Износе пред нас послужење које су могле да припреме док је било струје. Деле с нама оно што имају и позивају нас да долазимо, јер тако манастир живи...

Напуштајући Сушицу, носили смо са собом утисак да се највећа истрајност често скрива у најскромнијим условима. Истог дана дочекала нас је другачија, али подједнако драгоцена слика Косова и Метохије – гостопримство мештана Лапљег Села.

Коначиште у Лапљем Селу

С погачом и сољу, по старом обичају, дочекују нас срдачно. И као што је казао владика Николај, ако су Срби ишта научили од Христа, научили су се гостољубљу.

Ту ћемо и коначити. Сви су се трудили да нас угосте, да нам буде пријатан и леп боравак. Лапље Село је једно од оних места на Косову и Метохији које на први поглед делује тихо и једноставно, а у себи носи сложену историју и снажну свакодневицу. Смештено недалеко од Грачанице и Приштине, оно је данас једно од важнијих места опстанка српске заједнице у том делу Косова. Иако је живот у њему смањен у односу на некадашња времена, и даље има своју живост – кроз породице које су остале, кроз школу, црквени живот и свакодневне сусрете који одржавају осећај заједнице. Због тога Лапље Село није само географска тачка, већ и симбол трајања – места где се живот, упркос свему, наставља у својој скромној, али истрајној форми.

После вечери испуњене разговорима са домаћинима који остају на својим огњиштима, пут нас је сутрадан повео ка месту које заузима посебно место у српском историјском памћењу – Газиместану.

Напуштајући Лапље Село, носили смо са собом утисак да се снага једног народа не огледа само у великим историјским догађајима, већ и у људима који свакодневно чувају свој дом, обичаје и веру. Јер оно што смо препознавали у погледима и речима наших домаћина – истрајност, приврженост завичају и осећај припадности – дубоко је повезано са предањем које се вековима чува на Косову. Зато је следеће одредиште било место које је постало један од најснажнијих симбола тог памћења и завета.

Завет који траје: Газиместан

Спомен-комплекс – једно од најзначајнијих места српске историје и сећања – ограђен је жицама и уз стални надзор полиције. Два полицајца дозвољавају нам да уђемо, али без икаквих личних ствари, може само – телефон. Читамо Лазарев завет и схватамо да је данас актуелнији него икада. Сам простор је једноставан и отворен, окружен равницом која носи тешко историјско наслеђе. У његовој тишини и пространости осећа се тежина предања које га везује за кнеза Лазара и догађаје који су дубоко уткани у српску средњовековну историју. Газиместан је кроз векове постао место окупљања и симболичког враћања корену.

Управо овде одиграо се судбоносни сукоб који је вековима остао у темељу идентитета и духовности. Спомен-кула грађена од сивог камена својим обликом подсећа на средњовековне тврђаве. С њеног врха поглед истовремено буди понос и тугу. Сећање се оживљава као завет. Он подсећа да историја није завршена страница, већ жива прича која нас прати и обликује.

Са Газиместана, места на којем историја делује готово опипљиво, наставили смо ка Призрену.

Вера, част и жртва

У српском историјском и духовном памћењу кнез Лазар Хребељановић није само владар који је предводио српску војску у Косовској бици 1389. године. Временом је његова личност постала више од историјске фигуре – симбол оданости вери, слободи и моралном избору. Управо из тог мотива настаје идеја Косовског завета. Он не представља политички програм нити историјски документ, већ духовну идеју да су вера, част, жртва и одговорност према заједници важније од тренутне користи и земаљске моћи.

Зато Косовски завет вековима живи у српској култури, књижевности, уметности и народном сећању. За многе је он симбол опредељења да се и у тешким временима остане веран својим уверењима и наслеђу.