Kraljević i slikar
Kralj Čarls je želeo da ima moderni portret jer on sebe smatra modernim monarhom, pa mu je bilo drago što su se manuli tradicije. S druge strane, tradicija je prisutna u vidu ruke na balčaku mača, kao da neko danas još vitla mačem bilo gde osim u Holivudu i na olimpijadi
Leptir koji obleće rame kralja Čarlsa na novom zvaničnom portretu, tvrdi autor, tj. slikar Džonatan Jou, bio je predlog samog kralja. Portretista i portretisani su se složili da leptir predstavlja prirodu i da time skreće pažnju na temu zaštite okoline, što je važno kralju Čarlsu. Kad ono, pažnja ode sasvim negde drugo.
Prvi utisak gotovo svih vezan je za drečavocrvenu boju koja u debelom namazu pokriva sve detalje osim Čarlsovog lica, ruku, i pomenutog leptira. Džonatan Jou nudi sjajno mada nebitno obrazloženje da mu je crvena boja Čarlsove uniforme smetala jer se od mundira ne primećuje sam kralj. Kralj je želeo da ima moderni portret jer on sebe smatra modernim monarhom, pa mu je bilo drago što su se manuli tradicije. S druge strane, tradicija je prisutna u vidu ruke na balčaku mača, kao da neko danas još vitla mačem bilo gde osim u Holivudu i na olimpijadi. O simbolici crvenog portreta izjasnili su se u međuvremenu mnogi. Dnevni list Gardijan (koji nikad nije krio prezir prema instituciji britanske monarhije) gotovo likuje, pitajući se da li drečavo crvena simboliše da Čarls pliva u moru krvi ili ga možda upravo spaljuju u užarenoj peći. Njihov članak dalje portret tumači ovako: kraljevo sivo i zabrinuto lice deluje nataknuto na pompeznu vojnu uniformu, čime se stiče utisak da kralj uniformu nosi iz modnih, a ne vojnih pobuda. Krhkost leptira oko ramena pojačava utisak površnosti kraljevog entuzijazma prema panteizmu.
I drugi su došli do sličnih zaključaka. Možda se kuva u paklu? Je l’ postao junak nekog trećerazrednog horor filma? Instagram i javno mnjenje su nemilosrdni u tumačenjima novootkrivenog portreta. Aluzije se kreću od banalnih, kakva je tampon-afera oko seksi telefonskog razgovora Kamile i Čarlsa dok je još bio oženjen princezom Dajanom, do ozbiljno geopolitičkih – da li je to monarhija u plamenu. Po tumačenju inače blagonaklonog Njujork tajmsa, crvena boja simboliše Britaniju koja se suočava s nekim bukvalno „gorućim” problemima. Tabiš Kan, londonski likovni kritičar, ne može da se otme utisku da Čarls izgleda kao da se tek vratio s nekakvog masakra.
Bogatašica traži skidanje portreta
Čemu uopšte u današnje vreme cela ideja naručivanja portreta viđenih ljudi, naročito državnika? Šta nam neki slikar, umetnik, može reći što ne govore hiljade ili milioni fotografija kojima nas moderna tehnologija obasipa? Portreti su zamišljeni kao neka vrsta konačnog suda, večna zamena za živog čoveka, kakvog će ga pamtiti buduće generacije. On sam, kad je jednom naslikan, nije više ni neophodan.
Kako li će naslednici proceniti novi portret Džonatana Joua, kad su prve reakcije tako duhovito negativne. Kraljevoj supruzi, kraljici Kamili, portret se dopao. Upućeni kažu da je, u slobodnom prevodu, rekla: „Pljunuti on.” Čarlsovo lice je zaista malo doterano, nekako je manje i ćoškast i klempav nego u originalu.
Pravila slikanja naručenih portreta nalažu da slikar odaje dužno poštovanje naslikanom, da mu se divi, u idealnom slučaju obožava. Endi Vorhol je, na primer, u svojim grafičkim portretima filmske zvezde poput Merlinke prikazivao kao božanstva bez mana, gde niko ne pati od problematične kože ili ima prevelik nos. Ipak, od Vorhola nadalje, portretisti uzimaju više slobode, te dozvoljavaju sebi da zabeleže i lični stav na svoje platno. (Bilo bi vredno videti šta je Miloš Šobajić postigao s likom Tome Nikolića, i kako bi vreme uticalo na naš doživljaj tog uglavnom neviđenog portreta). Džonatan Jou je poznat koliko po talentu toliko i smelosti. Njegov minijaturni portret princa Filipa se s pravom smatra remek-delom. Sam Filip je nezadovoljno prokomentarisao: „Nije valjda da je to sve?” kada mu je predstavljen njegov lik uramljen u kvadrat veličine svega tridesetak santimetara, što, ruku na srce, samo po sebi precizno opisuje celokupni Filipov životni učinak. Kada je sredinom dvehiljaditih američki predsednik Džordž Buš Mlađi odustao od dogovorenog portreta, Jouova osveta je bila žestoka. Umesto ulja na platnu, Jou je napravio kolaž od isečaka iz pornografskih magazina, pa je Bušov osmeh bio sastavljen od delića erogenih zona raznih bestidnih dama.
Portret princa Filipa ipak visi izložen na propisanom mestu. Za razliku od toga, Vinston Čerčil je toliko prezirao kako ga je naslikao čuveni Grem Saderland da je njegova žena portret bukvalno spalila čim je Čerčil preminuo. Gde visi portret Bušovog osmeha nije poznato.
Čarlsov novi portret nije jedini oko koga se ove nedelje digla prašina. U sedmici u kojoj deluje da je svet na rubu propasti, sa atentatom na slovačkog i pogibijom iranskog predsednika, minut-dva smeha i razonode nehotice je ponudila najbogatija žena Australije, naslednica rudarskog blaga, Đina Rajnhart. Gospođa Rajnhart, inače poznata po tvrdim ultradesničarskim stavovima, zahtevala je od prestižne Nacionalne galerije u Kanberi da sa zida skinu njen portret u interpretaciji aboridžanskog karikaturiste Vinsenta Namađire. Mada nije precizirala šta joj tačno smeta, lice na platnu ima divlji pogled iz buljavih očiju, oko usana ostatke crvenila kao da se upravo napila krvi, a ogromni podvaljak lepo propada ka dnu rama. Gđa Rajnhart sebe tako ne doživljava. Onolike pare daje u dobrotvorne svrhe kad joj se prohte, a prohtelo joj se da recimo finansijski podržava Plivački savez Australije. Stoga su se u čast njenog lica i dela digli brojni plivači u skupim pripremama za olimpijadu, uključujući i zlatnog sa olimpijade iz 2016. Kajla Čalmersa. Zahtev Rajnhartove je naravno proizveo suprotan efekat, jer ceo svet je odjednom saznao i za nju i za umetnika i za njen podvaljak.
U vrelini pustinje
Čarlsov novi portret, uz odobravanje samog kralja, nije baš takav prst u (buljavo) oko. Ali premaz žestoke crvene i žalosni leptir na reveru ostavljaju prostora posmatračima da sami donesu odluku o značaju i stabilnosti institucije koju predstavlja. Pomenuti australijski umetnik Vinsent Namađira je bio otvoreniji u svom antikolonijalnom stavu prošle godine. Tada je naslikao novoustoličenog Čarlsa kako se topi u vrelini australijske pustinje. Grudi su mu prekrivene nezasluženim medaljama, a u ruci drži plastični mač pozajmljen iz pozorišnog fundusa. Glava mu se bukvalno kravi dok proviruje iz elizabetanske kragne. Aboridžanski predeo, pustinja i vrućina metaforično dolaze glave engleskom osvajaču. „Ja sebe vidim kao kraljevića na ovim prostorima”, objasnio je Namađira.
Nacionalna galerija Australije je odbila zahtev Rajnhartove da se karikatura skine s postavke, pa se Đina može videti kako visi treća sleva u srednjem redu (oko nje su okačeni portreti australijskog premijera Skota Morisona, Džimija Hendriksa i još jedna zanimljiva karikatura princa Čarlsa).
U Londonu novi Čarlsov portret impozantnih razmera visiće u Drejpers Holu, pored njegovog oca Filipa i pređašnjih, tradicionalnijih portreta Čarlsovih predaka i drugih vladara. Ulaznice se ne naplaćuju, ali se preporučuju donacije u dobrotvorne svrhe, ako vam se tako prohte.
