Краљевић и сликар
Краљ Чарлс је желео да има модерни портрет јер он себе сматра модерним монархом, па му је било драго што су се манули традиције. С друге стране, традиција је присутна у виду руке на балчаку мача, као да неко данас још витла мачем било где осим у Холивуду и на олимпијади
Лептир који облеће раме краља Чарлса на новом званичном портрету, тврди аутор, тј. сликар Џонатан Јоу, био је предлог самог краља. Портретиста и портретисани су се сложили да лептир представља природу и да тиме скреће пажњу на тему заштите околине, што је важно краљу Чарлсу. Кад оно, пажња оде сасвим негде друго.
Први утисак готово свих везан је за дречавоцрвену боју која у дебелом намазу покрива све детаље осим Чарлсовог лица, руку, и поменутог лептира. Џонатан Јоу нуди сјајно мада небитно образложење да му је црвена боја Чарлсове униформе сметала јер се од мундира не примећује сам краљ. Краљ је желео да има модерни портрет јер он себе сматра модерним монархом, па му је било драго што су се манули традиције. С друге стране, традиција је присутна у виду руке на балчаку мача, као да неко данас још витла мачем било где осим у Холивуду и на олимпијади. О симболици црвеног портрета изјаснили су се у међувремену многи. Дневни лист Гардијан (који никад није крио презир према институцији британске монархије) готово ликује, питајући се да ли дречаво црвена симболише да Чарлс плива у мору крви или га можда управо спаљују у ужареној пећи. Њихов чланак даље портрет тумачи овако: краљево сиво и забринуто лице делује натакнуто на помпезну војну униформу, чиме се стиче утисак да краљ униформу носи из модних, а не војних побуда. Крхкост лептира око рамена појачава утисак површности краљевог ентузијазма према пантеизму.
И други су дошли до сличних закључака. Можда се кува у паклу? Је л’ постао јунак неког трећеразредног хорор филма? Инстаграм и јавно мњење су немилосрдни у тумачењима новооткривеног портрета. Алузије се крећу од баналних, каква је тампон-афера око секси телефонског разговора Камиле и Чарлса док је још био ожењен принцезом Дајаном, до озбиљно геополитичких – да ли је то монархија у пламену. По тумачењу иначе благонаклоног Њујорк тајмса, црвена боја симболише Британију која се суочава с неким буквално „горућим” проблемима. Табиш Кан, лондонски ликовни критичар, не може да се отме утиску да Чарлс изгледа као да се тек вратио с некаквог масакра.
Богаташица тражи скидање портрета
Чему уопште у данашње време цела идеја наручивања портрета виђених људи, нарочито државника? Шта нам неки сликар, уметник, може рећи што не говоре хиљаде или милиони фотографија којима нас модерна технологија обасипа? Портрети су замишљени као нека врста коначног суда, вечна замена за живог човека, каквог ће га памтити будуће генерације. Он сам, кад је једном насликан, није више ни неопходан.
Како ли ће наследници проценити нови портрет Џонатана Јоуа, кад су прве реакције тако духовито негативне. Краљевој супрузи, краљици Камили, портрет се допао. Упућени кажу да је, у слободном преводу, рекла: „Пљунути он.” Чарлсово лице је заиста мало дотерано, некако је мање и ћошкаст и клемпав него у оригиналу.
Правила сликања наручених портрета налажу да сликар одаје дужно поштовање насликаном, да му се диви, у идеалном случају обожава. Енди Ворхол је, на пример, у својим графичким портретима филмске звезде попут Мерлинке приказивао као божанства без мана, где нико не пати од проблематичне коже или има превелик нос. Ипак, од Ворхола надаље, портретисти узимају више слободе, те дозвољавају себи да забележе и лични став на своје платно. (Било би вредно видети шта је Милош Шобајић постигао с ликом Томе Николића, и како би време утицало на наш доживљај тог углавном невиђеног портрета). Џонатан Јоу је познат колико по таленту толико и смелости. Његов минијатурни портрет принца Филипа се с правом сматра ремек-делом. Сам Филип је незадовољно прокоментарисао: „Није ваљда да је то све?” када му је представљен његов лик урамљен у квадрат величине свега тридесетак сантиметара, што, руку на срце, само по себи прецизно описује целокупни Филипов животни учинак. Када је средином двехиљадитих амерички председник Џорџ Буш Млађи одустао од договореног портрета, Јоуова освета је била жестока. Уместо уља на платну, Јоу је направио колаж од исечака из порнографских магазина, па је Бушов осмех био састављен од делића ерогених зона разних бестидних дама.
Портрет принца Филипа ипак виси изложен на прописаном месту. За разлику од тога, Винстон Черчил је толико презирао како га је насликао чувени Грем Садерланд да је његова жена портрет буквално спалила чим је Черчил преминуо. Где виси портрет Бушовог осмеха није познато.
Чарлсов нови портрет није једини око кога се ове недеље дигла прашина. У седмици у којој делује да је свет на рубу пропасти, са атентатом на словачког и погибијом иранског председника, минут-два смеха и разоноде нехотице је понудила најбогатија жена Аустралије, наследница рударског блага, Ђина Рајнхарт. Госпођа Рајнхарт, иначе позната по тврдим ултрадесничарским ставовима, захтевала је од престижне Националне галерије у Канбери да са зида скину њен портрет у интерпретацији абориџанског карикатуристе Винсента Намађире. Мада није прецизирала шта јој тачно смета, лице на платну има дивљи поглед из буљавих очију, око усана остатке црвенила као да се управо напила крви, а огромни подваљак лепо пропада ка дну рама. Гђа Рајнхарт себе тако не доживљава. Онолике паре даје у добротворне сврхе кад јој се прохте, а прохтело јој се да рецимо финансијски подржава Пливачки савез Аустралије. Стога су се у част њеног лица и дела дигли бројни пливачи у скупим припремама за олимпијаду, укључујући и златног са олимпијаде из 2016. Кајла Чалмерса. Захтев Рајнхартове је наравно произвео супротан ефекат, јер цео свет је одједном сазнао и за њу и за уметника и за њен подваљак.
У врелини пустиње
Чарлсов нови портрет, уз одобравање самог краља, није баш такав прст у (буљаво) око. Али премаз жестоке црвене и жалосни лептир на реверу остављају простора посматрачима да сами донесу одлуку о значају и стабилности институције коју представља. Поменути аустралијски уметник Винсент Намађира је био отворенији у свом антиколонијалном ставу прошле године. Тада је насликао новоустоличеног Чарлса како се топи у врелини аустралијске пустиње. Груди су му прекривене незаслуженим медаљама, а у руци држи пластични мач позајмљен из позоришног фундуса. Глава му се буквално крави док провирује из елизабетанске крагне. Абориџански предео, пустиња и врућина метафорично долазе главе енглеском освајачу. „Ја себе видим као краљевића на овим просторима”, објаснио је Намађира.
Национална галерија Аустралије је одбила захтев Рајнхартове да се карикатура скине с поставке, па се Ђина може видети како виси трећа слева у средњем реду (око ње су окачени портрети аустралијског премијера Скота Морисона, Џимија Хендрикса и још једна занимљива карикатура принца Чарлса).
У Лондону нови Чарлсов портрет импозантних размера висиће у Дрејперс Холу, поред његовог оца Филипа и пређашњих, традиционалнијих портрета Чарлсових предака и других владара. Улазнице се не наплаћују, али се препоручују донације у добротворне сврхе, ако вам се тако прохте.
