NAPULj: Muzički hromozomi grada
Napuljske su balade o nostalgiji za zavičajem, za mirisom limunova, za morem i suncem, prožete tugom odlaska. Pune su ljubavne čežnje, pisane za sumrak, veče, noć. – Ali ima Napulj i tarantelu, ples čigrasto brz
U gradu su svuda belezi njegovih pesama. Na grafitima su stihovi: „Napulj je gorko sunce... Napulj ima hiljade boja, hiljade strahova... Napulj su dečji glasovi, znaj da nisi sam.” Tako je pevao Pino Danijele, spajajući tradicionalnu muziku i džez, tarantelu i modre tonove bluza. I sve na dijalektu, koji ulazi pravo u napuljsko srce, ali u plaštu svetske muzike, plovi i osvaja šire. S mnogima je svirao, pronoseći slavu svog grada; meni je najmiliji duet s Kleptonom.
Pamtim koncert od pre puno godina: na trgu Plebišito, Pino je pevao strofu, publika refren, slivao se koral grada u jedan dah. Posle je ritam tukao napolitanski def, trg je vrveo od pesme, od znoja, od vina, od konoplje. „Bela noć”, tako kažu Napolitanci za noć provedenu u igri i radosti, a sad za noć kad su otvoreni muzeji, na trgovima budu maskenbali i koncerti. Mada u Napulju, čim istopli, svaka noć je karnevalska.
U muzici, tesno je zavičajno, nova pesma počinje tamo gde jedna stane. Napulj je grad koji zna slušati drugog, muzika je posvuda. Juče, u sumrak, čuje se klarinet, svirač prolazi skale unedogled, zatim svira Geršvina, u nekoj svojoj meri, iste teme u različitim intervalima, ali lirski, na napuljski način. Na trgu Magrebljanin na arapskoj lutnji prebire duboki arapski štim, basovi stameni kao Atlas. Jutros, kraj mora, Senegalac svira u afrički bubanj, đambe, dlanovi tapšu kozju kožu bubnja, tek povremeno resko, u čvrsti rub.
Priče o pesmama
Svaku napolitansku pesmu prate priče o nastanku. Te priče lebde nad šoljicama kafe, isijavaju iz laka u radnjama graditelja mandolina i lutnji. Napolitanci imaju pripovedački dar te sa slašću, kao šećer u šoljici da mešaju, premeću hronologiju, naslove i strofe, na ono što se zna domišljaju svoje. Dobroznanoj „Vrati se u Sorento” autori su braća De Kurtis, od aristokratskog napuljskog roda. Na pomen pesme odmah neko kaže: – Za Karuza je pisana, pre no što će poći iz Napulja – ali se odmah ispravi.
Druga je to pesma, „Nezahvalno srce”, koju su u Americi komponovali dvojica južnjaka emigranata, a Karuzo ju je lično naručio, mada se to pouzdano ne zna. Izvesno je samo da je Karuzu pesma, kako se to kaže, legla, opisala njegov ljubavni brodolom i pristala mu uz raskošni tenor. Za pesmu o povratku u Sorento pričaju i da ju je naručio tadašnji gradonačelnik povodom posete italijanskog premijera, da bude podsećanje na data obećanja, investicije u grad. Neki naprosto kažu: – Ljubavna. Meni je uhu najmilija priča da je kompozitor De Kurtis rekao: – Jeste moja, ali sam tonove refrena čuo od sorentinske ptice, slavuja, pa tek pretočio u note.
O „Malafemini”, van Napulja manje znanoj, zna se da ju je pisao Toto, komičar, filmski glumac čiji filmovi sažimaju najbolje ono što zovu: duša grada. Navodno, pisao je o supruzi, fatalnoj ženi, nakon što ga je napustila. On sam, Toto, bio je vanbračni sin žene iz siromaške četvrti i markiza koji isprva nije priznavao sina. „Malafemina”, tekst pesme, stoji na zidu, u kafeu „Gambrinus”, jednom od najelegantnijih kafea grada.
Za pesmu se kaže: naša je
I Totoova je pesma, ako ne u svet, otplovila dalje od napuljskih obala, izvode je u mondenim salonima, u hotelskim foajeima i na kruzerima, umotanu u rok oblande, ubrzanu ili usporenu, evo i u rege ritmu sam je čuo. Ispevanu napolitanski, na narodnu, mnogi je pevaju ne znajući za autora. „Poezija ne pripada onom ko je piše, već onom kome je potrebna”, kaže Masimo Troizi u filmu Poštar, o egzilu Pablu Nerude na ostrvu Kapri. A za pesmu se kaže: naša je. Tako su se i replike iz Totoovih filmova uplele u govor, od napuljskog duha neodvojiv su amalgam.
Ko će pesmama gonetati autore, meandre im. Eno, dobri Dragiša Nedović, kragujevački bard, autor je dobro znanih pesama, i valjda bi mu, bar za „U starome gradu Višegradu” valjalo podići bistu, s obe strane Drine. Pesma je čista, neko će reći: naivna u svojoj čistoti, drugi: ni Šantić je se ne bi postideo. Za Nedovićevu „Kad si bila mala, Mare” kažu: mediteranska, dalmatinska, a ona potpisana, autorska. Tantijeme autor nije uspeo naplatiti. Tako su se karte otvorile čestitom Dragiši, Šumadincu. Iako nema kafane od juga do severa gde mu se pesme ne pevaju. Duh mu lebdi u kafani „Stara Srbija” u Kragujevcu, a to je taverna – tako kažu kafanaši – ni dobra ni loša, naime: dobra. Razmakneš li paru od duvana, i alkoholnog daha, ostaće pesma, kao i napuljske, pevana na narodnu. Ima, doduše, spomen-ploču na kući, i ulicu, kažu da će i spomenik biti.
Toto, u Napulju, ikona je, ime mu šapuću kao oltaru da prilaze. I posvuda mu lik, bled, neko će reći siromaški, drugi plemićki, izranja sa panoa, iz jelovnikâ, s platna razapetog kao tiramol između zgrada, u rodnoj napuljskoj četvrti. Kao što je Napulj ispratio Totoa, retko je koji monarh ispraćen sa sveta. Kad je umro, sav je Napulj plakao za kraljem smeha.
Mediteranska pohvala suncu
– Ima li na Mediteranu takve pohvale suncu, reci, moj gospodine, kao što je ona Franje Asiškog? Sveti Franjo peva: „Hvaljen budi, Gospode, sa svim stvorenjima svojim, posebno s bratom Suncem, koje nam donosi dan i svojim nas zrakama greje.” – Citira, pa sam odgovara: – Ima, gospodine, ima! „O sole mio”, to je isto pohvala suncu. – Kaže da sve o istoriji napolitanskih pesama zna, i knjigu, evo, sastavlja. Ima doduše raznih enciklopedija napuljske muzike, ali njegova će knjiga biti baš prava, iscrpna do potankosti.
Bepeova radnja za izradu drvenih instrumenata, kako piše na vratima, više je od toga. Majstor otpuhuje prah s ružinog drveta, mahagonija, ebanovine, premazi mirišu kao eterična ulja. I nikad nije samotno kod Bepea. Sam veli: – Moje je da radim, njihovo da dođu, da smetaju. – Uvek tu ima muzičara, dođu da im pred koncert Bepe pričvrsti kobilicu na gitari ili namaže zarđale čivije. Bude pričâ o svemu, danas drži malo predavanje o pesmama u čast sunca onaj znalac mediteranske pesme.
– Neka nam je živ i zdrav, ali taj nikad neće napisati, već samo, fino ti kaže, skuplja građu – veli Bepe, pa se svi smeju, ne zamera ni istoričar sam. Na mandolini, momak Emanuele počeo pesmu, prati ga Bepe na gitari od svetle smrče, duboka je, skoro kao bas: – To je stari napolitanski zvuk. Mada, dobra je za sve, posebno za akorde da pratiš glas, i bosa novu možeš svirati, probaj – Bepe nudi instrument kao da je vino. I kao svi dobri majstori, za svaki instrument ima dobru reč. I kaže isto što i svi graditelji:
– Pravom instrumentu treba zvuk, a ne ukrasi, rezbarije, najlepša je prirodna boja drveta. – Pokazuje tek dovršenu mandolinu. Stavio je žice juče, kaže, da se drvo navikne, a žice istegnu. On o mandolini, a pisci kažu za priču: – Neka prenoći. – O fabričkim, serijskim instrumentima, Bepe kaže da su dobri, naime, dobri su ako već nema drugih, majstorskih; uostalom svaki je instrument valjan, ako te služi, ako ti donosi sreću. Gleda sad moju gitaru, upleo se u srednje pragove neki treperav zvuk, a drvo se menja, živo je, diše. Bepe veli: – U pravu si, škrguće nešto, ali gitara je dobra, drvo se već osušilo i zvuk dobio na punoći. Neka prenoći, dođi sutra.
Tajni jezik muzike
Bepe uzima mandolinu, prvi put naštimanu. Nema srećnijeg lica nego što je u graditelja kad prvi put sluša zvuk, kao roditelj plač novorođenčeta. – Sitan instrument, a čuješ li raskošnog zvuka! – kaže, sav ozaren – de, sviraj nešto, ali veselo, brzo, tarantelu neku, počni! – Emanuele zasvirao, mandolina puni prostor, zvuk je prodoran i blistav, sunčan. – Napuljske su balade o nostalgiji za zavičajem, za mirisom limunova, za morem i suncem, prožete tugom odlaska. Pune su ljubavne čežnje, pisane za sumrak, veče, noć. – Ali ima Napulj i tarantelu, ples čigrasto brz, vezan za legende o ujedu pauka, tarantule, pa pleši, rođeni, ne bi li ludilo od otrova izbacio plešući još luđe! – tako kaže znalac muzičke istorije, pisac knjige bez korica.
Kroz prozor radionice, vide se svečano obučeni ljudi, povorka se sliva ka moru, ka pozorištu San Karlo. – Travijata je večeras. Napulj je kolevka belkanta – počeo je. Ali Bepe ga prekida: instrument je nov, valja ga rasvirati. – A Travijata, to ti je, moj gospodine, jedna srceparateljna priča... de, nešto veselo! – Meni: – Znaš li štogod od Pina Danijela?
Ništa kao muzika ne oplemenjuje, ona ulazi u vene, u pore. Ništa ne daje toplom napuljskom vazduhu svežinu, kako čini muzika. I ništa ne zna načas i slučajni susret zaodenuti u prijateljsko ruho, kao što to čini napuljska pesma i razgovor. Napuljski posteđatori, ulični svirači, izmislili su jezik, parlesija se zove, za sve imaju svoju reč, pa kad između sebe govore, ni Napolitanac ne razume. Ako bi, u kamen udarilo, nestala ova planeta imenom Napulj, opet bi se sve, i grad, i četvrti, i staro i novo, najviše duh i karakter napuljskih ljudi – obnovilo, sastavilo iz pesme. U muzici su hromozomi ovog grada.
