НАПУЉ: Музички хромозоми града
Напуљске су баладе о носталгији за завичајем, за мирисом лимунова, за морем и сунцем, прожете тугом одласка. Пуне су љубавне чежње, писане за сумрак, вече, ноћ. – Али има Напуљ и тарантелу, плес чиграсто брз
У граду су свуда белези његових песама. На графитима су стихови: „Напуљ је горко сунце... Напуљ има хиљаде боја, хиљаде страхова... Напуљ су дечји гласови, знај да ниси сам.” Тако је певао Пино Данијеле, спајајући традиционалну музику и џез, тарантелу и модре тонове блуза. И све на дијалекту, који улази право у напуљско срце, али у плашту светске музике, плови и осваја шире. С многима је свирао, проносећи славу свог града; мени је најмилији дует с Клептоном.
Памтим концерт од пре пуно година: на тргу Плебишито, Пино је певао строфу, публика рефрен, сливао се корал града у један дах. После је ритам тукао наполитански деф, трг је врвео од песме, од зноја, од вина, од конопље. „Бела ноћ”, тако кажу Наполитанци за ноћ проведену у игри и радости, а сад за ноћ кад су отворени музеји, на трговима буду маскенбали и концерти. Мада у Напуљу, чим истопли, свака ноћ је карневалска.
У музици, тесно је завичајно, нова песма почиње тамо где једна стане. Напуљ је град који зна слушати другог, музика је посвуда. Јуче, у сумрак, чује се кларинет, свирач пролази скале унедоглед, затим свира Гершвина, у некој својој мери, исте теме у различитим интервалима, али лирски, на напуљски начин. На тргу Магребљанин на арапској лутњи пребире дубоки арапски штим, басови стамени као Атлас. Јутрос, крај мора, Сенегалац свира у афрички бубањ, ђамбе, дланови тапшу козју кожу бубња, тек повремено реско, у чврсти руб.
Приче о песмама
Сваку наполитанску песму прате приче о настанку. Те приче лебде над шољицама кафе, исијавају из лака у радњама градитеља мандолина и лутњи. Наполитанци имају приповедачки дар те са слашћу, као шећер у шољици да мешају, премећу хронологију, наслове и строфе, на оно што се зна домишљају своје. Добрознаној „Врати се у Соренто” аутори су браћа Де Куртис, од аристократског напуљског рода. На помен песме одмах неко каже: – За Каруза је писана, пре но што ће поћи из Напуља – али се одмах исправи.
Друга је то песма, „Незахвално срце”, коју су у Америци компоновали двојица јужњака емиграната, а Карузо ју је лично наручио, мада се то поуздано не зна. Извесно је само да је Карузу песма, како се то каже, легла, описала његов љубавни бродолом и пристала му уз раскошни тенор. За песму о повратку у Соренто причају и да ју је наручио тадашњи градоначелник поводом посете италијанског премијера, да буде подсећање на дата обећања, инвестиције у град. Неки напросто кажу: – Љубавна. Мени је уху најмилија прича да је композитор Де Куртис рекао: – Јесте моја, али сам тонове рефрена чуо од сорентинске птице, славуја, па тек преточио у ноте.
О „Малафемини”, ван Напуља мање знаној, зна се да ју је писао Тото, комичар, филмски глумац чији филмови сажимају најбоље оно што зову: душа града. Наводно, писао је о супрузи, фаталној жени, након што га је напустила. Он сам, Тото, био је ванбрачни син жене из сиромашке четврти и маркиза који испрва није признавао сина. „Малафемина”, текст песме, стоји на зиду, у кафеу „Гамбринус”, једном од најелегантнијих кафеа града.
За песму се каже: наша је
И Тотоова је песма, ако не у свет, отпловила даље од напуљских обала, изводе је у монденим салонима, у хотелским фоајеима и на крузерима, умотану у рок обланде, убрзану или успорену, ево и у реге ритму сам је чуо. Испевану наполитански, на народну, многи је певају не знајући за аутора. „Поезија не припада оном ко је пише, већ оном коме је потребна”, каже Масимо Троизи у филму Поштар, о егзилу Паблу Неруде на острву Капри. А за песму се каже: наша је. Тако су се и реплике из Тотоових филмова уплеле у говор, од напуљског духа неодвојив су амалгам.
Ко ће песмама гонетати ауторе, меандре им. Ено, добри Драгиша Недовић, крагујевачки бард, аутор је добро знаних песама, и ваљда би му, бар за „У староме граду Вишеграду” ваљало подићи бисту, с обе стране Дрине. Песма је чиста, неко ће рећи: наивна у својој чистоти, други: ни Шантић је се не би постидео. За Недовићеву „Кад си била мала, Маре” кажу: медитеранска, далматинска, а она потписана, ауторска. Тантијеме аутор није успео наплатити. Тако су се карте отвориле честитом Драгиши, Шумадинцу. Иако нема кафане од југа до севера где му се песме не певају. Дух му лебди у кафани „Стара Србија” у Крагујевцу, а то је таверна – тако кажу кафанаши – ни добра ни лоша, наиме: добра. Размакнеш ли пару од дувана, и алкохолног даха, остаће песма, као и напуљске, певана на народну. Има, додуше, спомен-плочу на кући, и улицу, кажу да ће и споменик бити.
Тото, у Напуљу, икона је, име му шапућу као олтару да прилазе. И посвуда му лик, блед, неко ће рећи сиромашки, други племићки, израња са паноа, из јеловникâ, с платна разапетог као тирамол између зграда, у родној напуљској четврти. Као што је Напуљ испратио Тотоа, ретко је који монарх испраћен са света. Кад је умро, сав је Напуљ плакао за краљем смеха.
Медитеранска похвала сунцу
– Има ли на Медитерану такве похвале сунцу, реци, мој господине, као што је она Фрање Асишког? Свети Фрањо пева: „Хваљен буди, Господе, са свим створењима својим, посебно с братом Сунцем, које нам доноси дан и својим нас зракама греје.” – Цитира, па сам одговара: – Има, господине, има! „О соле мио”, то је исто похвала сунцу. – Каже да све о историји наполитанских песама зна, и књигу, ево, саставља. Има додуше разних енциклопедија напуљске музике, али његова ће књига бити баш права, исцрпна до потанкости.
Бепеова радња за израду дрвених инструмената, како пише на вратима, више је од тога. Мајстор отпухује прах с ружиног дрвета, махагонија, ебановине, премази миришу као етерична уља. И никад није самотно код Бепеа. Сам вели: – Моје је да радим, њихово да дођу, да сметају. – Увек ту има музичара, дођу да им пред концерт Бепе причврсти кобилицу на гитари или намаже зарђале чивије. Буде причâ о свему, данас држи мало предавање о песмама у част сунца онај зналац медитеранске песме.
– Нека нам је жив и здрав, али тај никад неће написати, већ само, фино ти каже, скупља грађу – вели Бепе, па се сви смеју, не замера ни историчар сам. На мандолини, момак Емануеле почео песму, прати га Бепе на гитари од светле смрче, дубока је, скоро као бас: – То је стари наполитански звук. Мада, добра је за све, посебно за акорде да пратиш глас, и боса нову можеш свирати, пробај – Бепе нуди инструмент као да је вино. И као сви добри мајстори, за сваки инструмент има добру реч. И каже исто што и сви градитељи:
– Правом инструменту треба звук, а не украси, резбарије, најлепша је природна боја дрвета. – Показује тек довршену мандолину. Ставио је жице јуче, каже, да се дрво навикне, а жице истегну. Он о мандолини, а писци кажу за причу: – Нека преноћи. – О фабричким, серијским инструментима, Бепе каже да су добри, наиме, добри су ако већ нема других, мајсторских; уосталом сваки је инструмент ваљан, ако те служи, ако ти доноси срећу. Гледа сад моју гитару, уплео се у средње прагове неки треперав звук, а дрво се мења, живо је, дише. Бепе вели: – У праву си, шкргуће нешто, али гитара је добра, дрво се већ осушило и звук добио на пуноћи. Нека преноћи, дођи сутра.
Тајни језик музике
Бепе узима мандолину, први пут наштиману. Нема срећнијег лица него што је у градитеља кад први пут слуша звук, као родитељ плач новорођенчета. – Ситан инструмент, а чујеш ли раскошног звука! – каже, сав озарен – де, свирај нешто, али весело, брзо, тарантелу неку, почни! – Емануеле засвирао, мандолина пуни простор, звук је продоран и блистав, сунчан. – Напуљске су баладе о носталгији за завичајем, за мирисом лимунова, за морем и сунцем, прожете тугом одласка. Пуне су љубавне чежње, писане за сумрак, вече, ноћ. – Али има Напуљ и тарантелу, плес чиграсто брз, везан за легенде о уједу паука, тарантуле, па плеши, рођени, не би ли лудило од отрова избацио плешући још луђе! – тако каже зналац музичке историје, писац књиге без корица.
Кроз прозор радионице, виде се свечано обучени људи, поворка се слива ка мору, ка позоришту Сан Карло. – Травијата је вечерас. Напуљ је колевка белканта – почео је. Али Бепе га прекида: инструмент је нов, ваља га расвирати. – А Травијата, то ти је, мој господине, једна срцепаратељна прича... де, нешто весело! – Мени: – Знаш ли штогод од Пина Данијела?
Ништа као музика не оплемењује, она улази у вене, у поре. Ништа не даје топлом напуљском ваздуху свежину, како чини музика. И ништа не зна начас и случајни сусрет заоденути у пријатељско рухо, као што то чини напуљска песма и разговор. Напуљски постеђатори, улични свирачи, измислили су језик, парлесија се зове, за све имају своју реч, па кад између себе говоре, ни Наполитанац не разуме. Ако би, у камен ударило, нестала ова планета именом Напуљ, опет би се све, и град, и четврти, и старо и ново, највише дух и карактер напуљских људи – обновило, саставило из песме. У музици су хромозоми овог града.
