Nik Kejv na vodi
Neću doći na koncert između ostalog i zato što Nik Kejv dolazi bez benda i što one dobre karte ispred bine (Nik se ne gleda iz poslednjeg reda) koštaju sto evra
Muziku Nika Kejva slušam više od trideset godina. Volim i one njegove sirove rane radove sa Boys Next Door i The Birthday Party, ali i neke novije klavirske balade sa The Bad Seeds. Neke njegove albume ne volim, nisu mi legli. Zbog toga ne mogu reći da spadam u onu tvrdokornu grupu njegovih pratilaca kojima se dopada sve što snimi i koji podržavaju svaki njegov potez. Ljubav između mene i njegove muzike ima i veze s mojom životnom fazom u kojom sam u datom trenutku. I sa još trista čuda.
Ali bez obzira na sve to, činjenica da mi je njegov glas na slušalicama od 1993, da sam ga prvi put gledao u Budimpešti 1997. (kada sam imao priliku i da ga upoznam i popričam s njim), a poslednji i peti put u Teksasu 2019, čine da u mom srcu uvek imam posebno mesto za njega. On mi je uvek bio i ostao nešto kao deo porodice.
Svi ti njegovi koncerti ostali su mi u lepoj uspomeni, ali ne mogu reći da su me svi na isti način dirnuli. Taj prvi iz ’97. bio je poseban jer je na njemu odsvirao gotovo ceo „The Boatman’s Call”, koji mi je jedan od njegova tri najdraža albuma. Nekih kišnih nedelja mi je i najdraži. A i tad sam imao tek 18 godina. Koncert je bio tih, sveden, u starom pozorištu i atmosfera je bila noćno setna, baš kakav je i taj album. Posle sam ga gledao opet u Budimpešti 2000. i ta svirka je bila sjajna. Bend je glasno prašio i nekoliko puta sam bio nadomak katarze. Na koncertu u Španiji 2005. nisam ništa osetio, iako je bend zvučao dobro. Te godine sam bio srećan i njegova muzika me tad nije baš radila. Do mene je. Kada je sa svojim off bendom Grindermen svirao u Novom Sadu, opet me je izuo iz cipela. A najveću katarzu sam doživeo na beogradskom koncertu u Areni 2017. Tada mi se jetra pomerala u ritmu pesme „Tupelo”, drhtao sam i nekoliko puta vrisnuo iz sveg glasa. Vratio sam se kući znojav, srećan i izlečen. Poslednji put sam ga gledao u Ostinu u Teksasu 2019, kada je odgovarao na pitanja iz publike i svirao klavir. Bio je sam. Taj razgovor s publikom je bio zanimljiv, njegovo pevanje u „Waiting for You” spektakularno, i to je sve. Nisam nijednom zadrhtao, a od katarze nije bilo ni „k”. Za mene je i ne može biti kada tu nema bubnja, basa i celog benda koji adekvatno prati stihove i poniranju, umiranju i spasenju.
Poslednjih godina Nik Kejv je aktivniji nego ikada pre. Imajući u vidu da je u nekoliko godina ostao bez dva sina, razumem da je bekstvo od tih crnih misli pronašao u radu. I neka je. Sve što čoveka spasava i ne povređuje druge – opravdano je. Ali isto tako, hiperprodukcija ne znači nužno i kvalitet. U poslednjih nekoliko godina on je snimio četiri-pet albuma i saundtrakova, što sa Bad Seeds, što s Vorenom Elisom, što solo, objavio je knjigu, DVD, nekoliko kompilacija i još ponešto. I moram priznati da me je malo šta od toga dirnulo. Poslednje što mi se baš dopalo je album Ghosteen, a od njega je prošlo gotovo celih pet godina.
Kada sam prvi put čuo da Nik Kejv i njegovi prateći The Bad Seeds dolaze u Zagreb na InMusic festival, malo mi je bilo krivo jer sam znao da u to vreme neću moći da realizujem taj put. A onda sam saznao da će Nik pre toga doći u Beograd. Samo bez The Bad Seeds (samo klavir i bas) i da će koncert biti u Beogradu na vodi, na platou ispred Geozavoda.
Ne volim Beograd na vodi. Nikad neću. Za to mesto ću zauvek vezivati bespravnu gradnju, pljačku, korupciju i sterilnu atmosferu. To nikada neće biti kraj grada u koji ću odlaziti bez preke potrebe. Ali moram priznati da to nije jedini, a ni glavni razlog zašto neću doći na njegov junski koncert. Glavni razlog ima veze s tim što dolazi bez benda i što one dobre karte ispred bine (Nik se ne gleda iz poslednjeg reda) koštaju sto evra. Preskupo mi je to za koncert bez ritma, na mestu koje su izgradili ljudi za koje maštam da se jednom nađu iza zatvorskih rešetaka.
Neko mi je rekao da neće ići na taj koncert jer oseća kao da bi tim odlaskom podržao vlast kojoj ne veruje. Mislim da je to glupo jer ako tako gledamo, svakom kupovinom goriva na pumpi, mleka u prodavnici ili putovanju vozom ili avionom mi podržavamo ovu vlast. Takav je sistem, nažalost, njihovi pipci su svuda. Plašim se samo da i kad se jednom ovde promeni vlast, taj sistem neće. A i dovođenje Nika Kejva nije jeftino i ko god ovde da ima tolike novce male su šanse da ih je stekao dobrotvornim radom.
Ono što me u svemu tome najviše rastužuje jeste prepucavanje ljudi po internetu u vezi sa ovim koncertom. Pa valjda su nam karakteri nešto bogatiji od informacije da li smo bili ili ne na koncertu u Beogradu na vodi? Aman, čoveče, idi ako hoćeš, nemoj ako ti se ne ide i kraj priče. Ovi što ga dovode to rade za lovu, on dolazi za lovu, a ti se prepucavaš s ljudima koje nikad nisi video uživo pro bono. Malo je glupo to.
Ja se iskreno nadam da će Nik uskoro snimiti neki album koji mi se baš sviđa, da će me pronaći u pravom raspoloženju i da će doći s bendom, a ne solo na sniženju, na neko normalno mesto u Beogradu i da ću opet doživeti onu katarzu po kojoj pamtim njegove najlepše svirke.
