Ник Кејв на води
Нећу доћи на концерт између осталог и зато што Ник Кејв долази без бенда и што оне добре карте испред бине (Ник се не гледа из последњег реда) коштају сто евра
Музику Ника Кејва слушам више од тридесет година. Волим и оне његове сирове ране радове са Boys Next Door и The Birthday Party, али и неке новије клавирске баладе са The Bad Seeds. Неке његове албуме не волим, нису ми легли. Због тога не могу рећи да спадам у ону тврдокорну групу његових пратилаца којима се допада све што сними и који подржавају сваки његов потез. Љубав између мене и његове музике има и везе с мојом животном фазом у којом сам у датом тренутку. И са још триста чуда.
Али без обзира на све то, чињеница да ми је његов глас на слушалицама од 1993, да сам га први пут гледао у Будимпешти 1997. (када сам имао прилику и да га упознам и попричам с њим), а последњи и пети пут у Тексасу 2019, чине да у мом срцу увек имам посебно место за њега. Он ми је увек био и остао нешто као део породице.
Сви ти његови концерти остали су ми у лепој успомени, али не могу рећи да су ме сви на исти начин дирнули. Тај први из ’97. био је посебан јер је на њему одсвирао готово цео „The Boatman’s Call”, који ми је један од његова три најдража албума. Неких кишних недеља ми је и најдражи. А и тад сам имао тек 18 година. Концерт је био тих, сведен, у старом позоришту и атмосфера је била ноћно сетна, баш какав је и тај албум. После сам га гледао опет у Будимпешти 2000. и та свирка је била сјајна. Бенд је гласно прашио и неколико пута сам био надомак катарзе. На концерту у Шпанији 2005. нисам ништа осетио, иако је бенд звучао добро. Те године сам био срећан и његова музика ме тад није баш радила. До мене је. Када је са својим off бендом Гриндермен свирао у Новом Саду, опет ме је изуо из ципела. А највећу катарзу сам доживео на београдском концерту у Арени 2017. Тада ми се јетра померала у ритму песме „Тупело”, дрхтао сам и неколико пута вриснуо из свег гласа. Вратио сам се кући знојав, срећан и излечен. Последњи пут сам га гледао у Остину у Тексасу 2019, када је одговарао на питања из публике и свирао клавир. Био је сам. Тај разговор с публиком је био занимљив, његово певање у „Waiting for You” спектакуларно, и то је све. Нисам ниједном задрхтао, а од катарзе није било ни „к”. За мене је и не може бити када ту нема бубња, баса и целог бенда који адекватно прати стихове и понирању, умирању и спасењу.
Последњих година Ник Кејв је активнији него икада пре. Имајући у виду да је у неколико година остао без два сина, разумем да је бекство од тих црних мисли пронашао у раду. И нека је. Све што човека спасава и не повређује друге – оправдано је. Али исто тако, хиперпродукција не значи нужно и квалитет. У последњих неколико година он је снимио четири-пет албума и саундтракова, што са Bad Seeds, што с Вореном Елисом, што соло, објавио је књигу, ДВД, неколико компилација и још понешто. И морам признати да ме је мало шта од тога дирнуло. Последње што ми се баш допало је албум Ghosteen, а од њега је прошло готово целих пет година.
Када сам први пут чуо да Ник Кејв и његови пратећи The Bad Seeds долазе у Загреб на InMusic фестивал, мало ми је било криво јер сам знао да у то време нећу моћи да реализујем тај пут. А онда сам сазнао да ће Ник пре тога доћи у Београд. Само без The Bad Seeds (само клавир и бас) и да ће концерт бити у Београду на води, на платоу испред Геозавода.
Не волим Београд на води. Никад нећу. За то место ћу заувек везивати бесправну градњу, пљачку, корупцију и стерилну атмосферу. То никада неће бити крај града у који ћу одлазити без преке потребе. Али морам признати да то није једини, а ни главни разлог зашто нећу доћи на његов јунски концерт. Главни разлог има везе с тим што долази без бенда и што оне добре карте испред бине (Ник се не гледа из последњег реда) коштају сто евра. Прескупо ми је то за концерт без ритма, на месту које су изградили људи за које маштам да се једном нађу иза затворских решетака.
Неко ми је рекао да неће ићи на тај концерт јер осећа као да би тим одласком подржао власт којој не верује. Мислим да је то глупо јер ако тако гледамо, сваком куповином горива на пумпи, млека у продавници или путовању возом или авионом ми подржавамо ову власт. Такав је систем, нажалост, њихови пипци су свуда. Плашим се само да и кад се једном овде промени власт, тај систем неће. А и довођење Ника Кејва није јефтино и ко год овде да има толике новце мале су шансе да их је стекао добротворним радом.
Оно што ме у свему томе највише растужује јесте препуцавање људи по интернету у вези са овим концертом. Па ваљда су нам карактери нешто богатији од информације да ли смо били или не на концерту у Београду на води? Аман, човече, иди ако хоћеш, немој ако ти се не иде и крај приче. Ови што га доводе то раде за лову, он долази за лову, а ти се препуцаваш с људима које никад ниси видео уживо про боно. Мало је глупо то.
Ја се искрено надам да ће Ник ускоро снимити неки албум који ми се баш свиђа, да ће ме пронаћи у правом расположењу и да ће доћи с бендом, а не соло на снижењу, на неко нормално место у Београду и да ћу опет доживети ону катарзу по којој памтим његове најлепше свирке.
