Na prvi pogled, to je obična auto-mehaničarska radionica. Prepuna uredno složenih ključeva, okastih, viljuškastih, imbusa, gedora, kojima društvo prave šrafcigeri, amerikaneri, razni merni instrumenti, dizalice... I auto na kanalu, spreman za popravku.

Na drugi pogled, među svom tom tehničkom skalamerijom – slika, apstraktna, veštom rukom rađena. Druga, treća, umetnost prava.

A onda, i prvi i drugi pogled se zaustavljaju na vinovniku te kombinacije – Dragutinu Guti Markoviću, valjevskom auto-mehaničaru i samoukom umetniku.

Majstorska radionica kao galerija

Njegova radionica je svet zanata i umetnosti. Nedavno mu je i izložba otvorena, u Tehničkoj školi koju je nekad pohađao. Predstavljene su 64 slike i nekoliko skulptura rađenih u drvetu. Dobar deo svojih slika skinuo je sa zidova auto-mehaničarske radionice, drugi deo izvukao iz prašine negde iz kuće, da ih prikaže na izložbi. Nije, veli, ni znao da ih ima. Stalno ga kritikuju da je nemaran prema svojim delima, da su mu rasuta na sve strane, a opet...

– Moji prijatelji, umetnici koji su kompetentni, kažu da su moje slike ozbiljne i da ima smisla to što radim. Neki radovi su nastali, a da ja ni sam sebi ne verujem da sam to ja radio. Nije mi jasno otkud se pojavilo – iskren je Guta.

Možda odgovor leži u priči od pre petnaestak godina kada je na platnu počeo da slika svoje Brđane, tunel, Tehničku školu, svoju ulicu, park, Kolubaru, obližnji deo grada.

Ostalo mu još da naslika put za Loznicu i jedno drvo.

Njegov unuk Bogdan, tada je imao manje od deset godina, posmatrao je sve pažljivo i na kraju pitao dedu šta to radi. Guta mu je objasnio da slika školu, ulicu, tunel, put za Loznicu.

– Ma, kakav tunel, kakav put za Loznicu, deda, to ti je brod!

– Kako, Bogdane, brod?

– Lepo, to što si naslikao školu i brdo, to ti je brod, ovo gde si prikazao Kolubaru, to je more. A ova ulica, to je onaj beton gde stoji brod. Sad samo uzmi od tog tvog drveta naslikaj drvo koje nosi jedro i to je brod!

Shvativši da je „drvo koje nosi jedro” u stvari jarbol, praćen unukovim uputstvom deda Guta je malo razmislio, prepravio svoj rad i nastade apstraktna slika broda.

– Svako vidi drugačije ono što naslikam. Ja krenem realno, a ono onda ode svojim tokom – sumira Guta svoje slikarsko umeće. I duša mu je, veli, ispunjena, jer i njegov najmlađi unuk slika. 

Pre nekoliko godina Guta je dva puta boravio na Hilandaru po tri meseca, tamo je radio, živeo. Osećao se, kaže, kao u srednjem veku.

– Pridržavao sam se tipika Svetog Save. I istraživao sam. Gledao sam da što više saznam o manastiru. I stalno sam nešto skicirao, trudio se da što više toga ponesem sa sobom. To su primetili neki monasi i proglasili su me za u Hristu brata s njima, što ničim ne može da se kupi kod njih. Ni zlatom, ni novcem, to čovek mora da zasluži – priča Guta.

Poneo je s Hilandara daščice od maslinovog drveta i na njima ovde naslikao lepe minijature svetogorskih motiva koje smatra svojim svetinjama.

Iskra genijalnosti

O „pretvaranju čvornovate daske u hilandarski predeo Svete Gore” ili „komada otesane grede jednim njegovim uglom u nutrinu crkvice”, u katalogu za Gutinu izložbu u Tehničkoj školi piše akademik Miodrag Loma.

„Kao vrstan zanatlija u svom auto-mehaničarskom radu, on ponovo osvedočava činjenicu da je zanatska veština, uostalom, kao i pamet na kojoj se zasniva – uvek jedna i nedeljiva, te da se prema tome u svakom valjanom majstoru može naći iskra prave genijalnosti, samo što u najvećem broju slučajeva ona ostaje zapretena i ugušena tricama i kučinama svakodnevice, te nikad ne sine u svom punom svetlu i prosvetli tmušu naše banalnosti”, zapisao je Loma o Guti, zanatliji i umetniku.