На први поглед, то је обична ауто-механичарска радионица. Препуна уредно сложених кључева, окастих, виљушкастих, имбуса, гедора, којима друштво праве шрафцигери, американери, разни мерни инструменти, дизалице... И ауто на каналу, спреман за поправку.

На други поглед, међу свом том техничком скаламеријом – слика, апстрактна, вештом руком рађена. Друга, трећа, уметност права.

А онда, и први и други поглед се заустављају на виновнику те комбинације – Драгутину Гути Марковићу, ваљевском ауто-механичару и самоуком уметнику.

Мајсторска радионица као галерија

Његова радионица је свет заната и уметности. Недавно му је и изложба отворена, у Техничкој школи коју је некад похађао. Представљене су 64 слике и неколико скулптура рађених у дрвету. Добар део својих слика скинуо је са зидова ауто-механичарске радионице, други део извукао из прашине негде из куће, да их прикаже на изложби. Није, вели, ни знао да их има. Стално га критикују да је немаран према својим делима, да су му расута на све стране, а опет...

– Моји пријатељи, уметници који су компетентни, кажу да су моје слике озбиљне и да има смисла то што радим. Неки радови су настали, а да ја ни сам себи не верујем да сам то ја радио. Није ми јасно откуд се појавило – искрен је Гута.

Можда одговор лежи у причи од пре петнаестак година када је на платну почео да слика своје Брђане, тунел, Техничку школу, своју улицу, парк, Колубару, оближњи део града.

Остало му још да наслика пут за Лозницу и једно дрво.

Његов унук Богдан, тада је имао мање од десет година, посматрао је све пажљиво и на крају питао деду шта то ради. Гута му је објаснио да слика школу, улицу, тунел, пут за Лозницу.

– Ма, какав тунел, какав пут за Лозницу, деда, то ти је брод!

– Како, Богдане, брод?

– Лепо, то што си насликао школу и брдо, то ти је брод, ово где си приказао Колубару, то је море. А ова улица, то је онај бетон где стоји брод. Сад само узми од тог твог дрвета насликај дрво које носи једро и то је брод!

Схвативши да је „дрво које носи једро” у ствари јарбол, праћен унуковим упутством деда Гута је мало размислио, преправио свој рад и настаде апстрактна слика брода.

– Свако види другачије оно што насликам. Ја кренем реално, а оно онда оде својим током – сумира Гута своје сликарско умеће. И душа му је, вели, испуњена, јер и његов најмлађи унук слика. 

Пре неколико година Гута је два пута боравио на Хиландару по три месеца, тамо је радио, живео. Осећао се, каже, као у средњем веку.

– Придржавао сам се типика Светог Саве. И истраживао сам. Гледао сам да што више сазнам о манастиру. И стално сам нешто скицирао, трудио се да што више тога понесем са собом. То су приметили неки монаси и прогласили су ме за у Христу брата с њима, што ничим не може да се купи код њих. Ни златом, ни новцем, то човек мора да заслужи – прича Гута.

Понео је с Хиландара дашчице од маслиновог дрвета и на њима овде насликао лепе минијатуре светогорских мотива које сматра својим светињама.

Искра генијалности

О „претварању чворновате даске у хиландарски предео Свете Горе” или „комада отесане греде једним његовим углом у нутрину црквице”, у каталогу за Гутину изложбу у Техничкој школи пише академик Миодраг Лома.

„Као врстан занатлија у свом ауто-механичарском раду, он поново осведочава чињеницу да је занатска вештина, уосталом, као и памет на којој се заснива – увек једна и недељива, те да се према томе у сваком ваљаном мајстору може наћи искра праве генијалности, само што у највећем броју случајева она остаје запретена и угушена трицама и кучинама свакодневице, те никад не сине у свом пуном светлу и просветли тмушу наше баналности”, записао је Лома о Гути, занатлији и уметнику.