Između „brankomanije” i potcenjivanja

Čitamo li Branka? Šta nama znači pesnik koji je prvi pokazao da se na narodnom jeziku može pevati lepše i ubedljivije i od narodne pesme i od onih koji su se na nju pomalo ugledali, mnogi još uvek obremenjeni klasicističkim zahtevima? Pojava Brankovih Pesama (1847) ostavila je ogroman utisak na njegove savremenike. Vremenom, sudovi o njemu kretali su se između „brankomanije” i potcenjivanja.

Kako je danas? Da li nam Branko i dalje nešto bitno govori ili ga se sećamo samo povodom jubileja, kao pesnika mladosti našeg jezika i naše sopstvene mladosti, ali koje smo prerasli? Možemo li u Branku prepoznati dubinu koju su mu prečesto odricali i oni koji su ga voleli?

Rođen 1824. godine u Slavonskom Brodu, kao devetogodišnjak ostao je bez majke. Otac Todor se o njemu i bratu mu Stevanu najbrižnije starao i obezbedio im dobro školovanje. Branko je u Zemunu, gde mu je otac službovao, učio tri godine srpsku osnovnu školu, a zatim još tri godine nemačku. U gimnaziji u Karlovcima završio je šest razreda, koliko ih je tada tamo bilo, a zatim sedmi i osmi (filozofiju) u Temišvaru. U Beču je osam godina studirao: četiri godine prava, koja nije voleo i nije završio, a potom medicinu, ne bi li lečio sebe već obolelog od sušice. Nije se izlečio. Umro je 1853. godine u Beču s tek dvadeset devet napunjenih godina. Otac mu je na grob urezao stihove iz „Đačkog rastanka”: „Mlogo teo, mlogo započeo, / Čas umrli njega je pomeo.” Na Stražilovo, gde i danas počivaju, kosti su mu prenete 1883. godine.

Iza Branka ostale su dve zbirke istog naslova – Pesme – prva (1847) lirska posvećena „Srpskoj omladini” i druga (1851) epska posvećena knezu Mihailu. Opšti sud o njima do danas je nepromenjen: Brankova epika znatno je slabija od njegove lirike. Takođe, bez posthumno objavljenih lirskih pesama i poema u Branku ne bismo prepoznavali istinskog romantičarskog pesnika, a raspon njegovog pesništva bio bi mnogo uži.

Između građanske lirike i romantizma

Za niz kratkih pesama koje otvaraju prvu zbirku – raspričanih, kazivanih u trećem licu, s junacima iz jednog komada spolja datim, u okviru idilične prirode – Brankov učitelj bio je evropski rokoko. Upoznao ga je preko brojnih knjiga švapskih i austrijskih pesnika u biblioteci Karlovačke gimnazije, kao i kroz pesme prevođene i u njihovom duhu pisane i prepisivane po građanskim rukopisnim pesmaricama. Međutim, ne bi puno značila ta lektira da Branko nije stvorio sasvim novu pesničku rečenicu na osnovu narodnog govora. Njegova poezija se po ritmu, upotrebi strofa i rime, velikom broju deminutiva i reči od milja, slobodi izraza, razlikuje od narodne lirike, zrele i stabilizovanih oblika. Brankova poezija bila je sveži početak. Njim je i građanska lirika oplemenjena.

Ali to je samo deo Brankovog pesništva: onaj koji se najčešće poistovećuje s njim kao pesnikom razdragane, poletne, uzvitlane mladosti, života punog uživanja i bez ikakve muke. Kada se opisuje „Devojka na studencu” koja žali za crnookim momkom koji je bio i prošao, nije u pitanju nezadovoljiva želja koja u čoveka unosi neuklonjivi nemir, kao što je od prvih stihova ispovedne poeme „?” u prvom licu: pesničko ja čeznući za nepoznatom koja je zapravo simbol nebeske pralepote koju ne može dosegnuti pomera se ka dubljem, romantičarskom ja. Ono je uvek u pokretu, u traganju: pre svega za samim sobom, u različitim odnosima sa ljudima, svetom i onostranim. Bitno je određeno perspektivom smrti, koje nema u idili građanskih pesama čija je neproblematičnost odražena u lakoći njihovog izraza i eleganciji, zaokruženosti koja ne zna za treperavost Brankovih romantičarskih pesama, njihovu nedovršenost i nedorečenost, poteklu iz napetosti između čežnje za beskonačnim i sveobuhvatnim, i konačnosti i pojedinačnosti onoga ko čezne.

„Kad mlidija umreti”, ispovest mladog pesnika koji umire ostavljajući svoje pesme u traljama, na pozadini čovekove smrtnosti raskriva tragediju romantičarskog pesnika: prevelika ljubav prema svetu čini njegov život prelepim snom, ali ga istovremeno i prerano okončava. Samo takav život može biti stvaralački, ali se nikada ne može potpuno izraziti u stvorenom, u pesmi. Lepota potiče iz intenzivnog življenja, kretanja bez smirenja, koje nikada ne prestaje, i zato je neuhvatljiva u bilo kakvom konačnom obliku: fragmentarnost je usud romantičarske pesme koji je čini savršenom.

Protivrečnosti nacionalnog romantizma

„Đački rastanak”, težak za praćenje zbog stalnog mešanja i preplitanja sećanja na đačko doba u Karlovcima s događajima u poslednjoj noći pred rastanak, na svom završetku strah od smrti prevazilazi zaklinjanjem drugova da život posvete buđenju srpske zore: opiranjem korozivnosti vremena i zahtevom za postojanošću, ta zakletva budućnost od ličnog vremena-ka-smrti pretvara u zajedničko kretanje ka nacionalnom idealu. On je prethodno u čuvenom đačkom bratskom srpskom kolu – u koje su pozvani Srbijanac, Hrvaćanin, Bosanac, Era, Sremac, Crnogorac, Dalmatinac, Dubrovčanin, Slavonac, Banaćanin, Bačvanin – postavljen kao načelo srpskog jedinstva bez obzira na državne i pokrajinske razlike.

Međutim, poema „Put”, kojom su se završavale prve Pesme, želju da se budi srpska zora konkretizovala je u kulturni i politički program, razlikujući njime Srbe: Jovanu Hadžiću i Matici srpskoj suprotstavljen je Vuk, a Srbi Prečani, koji su u Beograd doneli „prosveščenije”, nazvani su magarcima koji truju beogradske Srbe i čine ih mekušnim. To je izazvalo „Mladež srpsku”, tada najuticajniju đačku družinu, da se ogradi od Branka, reakcijom koju je napisao Svetozar Miletić.

Razdor koji je „Put” uneo među Srbe zahtevom da se zauvek živi po epskom obrascu narodne pesme – a po kojem ni sama Brankova poezija ne bi bila moguća! – pokazao je granice nacionalnog romantizma: plodotvoran kao temeljni podsticaj na zajedništvo, on ne može propisivati oblike življenja. Oni ipak moraju doći iz svakodnevnog usklađivanja različitih potreba onih koji se osećaju kao deo nacije.

Ludi Branko

Poema danas poznata kao „Bezimena”, najpre je bila naslovljena „Ludi Branko”. U pismu svom najboljem prijatelju Đuri Daničiću (1849) Branko je najavio da „biće u njoj i o nebu i o paklu, i o politici i o grljenju, i – ne znam još o čemu”. Kasnije je kazivao da će to biti „neki srpski Don Huan” – po ugledu na omiljenog mu pesnika Bajrona, koji je u Don Žuanu dao panoramu savremenog života. Nameravani totalitet sveta – koji „Bezimenu” čini protoromanom – u sačuvanom rukopisu ostao je na politici i grljenju. Politički deo bio je opis propasti srpskog pokreta 1848/49. koja je otkrila uzaludnost zaveta na buđenje srpske zore, a grljenje je poslužilo da se u srpsku poeziju uvede sasvim novi prostor, kojeg neće biti kod naših kasnijih romantičara: grad.

U opisu Beča – kao simbola zapadnog grada i zapadnog načina života kojem se junak Srb brzo prilagodio – povezani su veličina, raznolikost stanovništva i demoničnost: „Svakog nekud đavo nosi.” Đavolovi su brojni dućani koji mamljivom robom izazivaju materijalne želje koje se samo još više podstiču kada im se udovoljava. Isto važi i za seks i grad: tu je „najviše seka-daša” koje svojom lakošću razdražuju požudu koja što se više zadovoljava biva sve veća, vodeći ka unutrašnjoj praznini koju junak ničim ne može ispuniti. Otuda dosada, koju bezuspešno pokušava odagnati jelom, pićem, pušenjem, kartanjem, bilijarom, kao sredstvima trenutnog samozaborava. Drugo lice dosade je melanholija: osećanje da je nešto veliko, a neodređeno izgubljeno – u užasu praznine i ponora predatosti materijalnom i telesnom nestalo je duše. Ironija kojom pripovedač prati svog obezdušenog junaka prerasta u satiru koja je reaktivna: posledica je nemogućnosti podnošenja ispraznosti savremenog sveta.

Ako se na Branka kao pesnika mladosti i može gledati s visine naše zrelosti, romantičarski pesnik Branko navodi nas da pitajući se o ispraznosti svakodnevice i čovekovoj nezadovoljivosti – koje ni danas nisu manje, naprotiv – dođemo do večitih pesničkih i filozofskih pitanja o čoveku, duši, životu, smrti, onostranosti, prirodi, svetu. Njih je romantizam iznova postavio s novom snagom poteklom iz otkrivenosti ja kao središta, ali koje je samo bez središta: taj temeljni paradoks odjekuje u različitim vidovima kroz Brankove najbolje pesme i poeme. Čitajmo ih povodom dvestote godišnjice njegovog rođenja pažljivo, iznenadićemo se koliko nam mogu biti bliske.

ANTRFILE 1

Rođen kao Aleksije

Dečak rođen 15/28. marta 1824. kršten je kao Aleksije (imenom sveca koji je padao 17/30. marta). Kao mladić, na talasu narodnog duha koji je podigao Vukov rad, preveo je svoje kršteno ime s grčkog na srpski jezik i postao Branko. Sačuvane su stranice na kojima je vežbao potpis svojim srpskim imenom: da razigranim oblikom, krivinama i oštrinama, potvrdi svoju i prirodu pesama koje potpisuje.

ANTRFILE 2

Pevam danju, pevam noću…

Čuvenu pesmu Mini Karadžić Branko je u njen spomenar zapisao kaligrafskim rukopisom: stihovi su uravnati u liniju, a slova, blago nagnuta udesno, podjednako se slobodno šire i u gornju i u donju zonu, otkrivajući čoveka uravnoteženog i samosvesnog koji je tu pesmu odavno nosio u sebi i iskoristio priliku da je na Badnji dan 1847. u gostima kod Vuka pokloni Mini. I baš opšta uravnoteženost rukopisa čini upadljivom težnju naviše: sve stremi ka gore, na kraju stihova čak se čini kao da će se linije otkinuti od slova i poleteti, pokazujući i time veliku pesnikovu potenciju iskazanu početnim stihovima.

ANTRFILE 3

Najčuveniji stih

Stranica rukopisa poeme „Tuga i opomena” na kojoj se nalazi, na početku 44. strofe, najčuveniji stih srpskog romantizma: „Nje više nema – to je bio zvuk.” Taj stih kroz srpsku poeziju postojano odjekuje, sve do danas i „Parusije za Veru Pavladoljsku” Matije Bećkovića.