Између „бранкоманије” и потцењивања

Читамо ли Бранка? Шта нама значи песник који је први показао да се на народном језику може певати лепше и убедљивије и од народне песме и од оних који су се на њу помало угледали, многи још увек обремењени класицистичким захтевима? Појава Бранкових Песама (1847) оставила је огроман утисак на његове савременике. Временом, судови о њему кретали су се између „бранкоманије” и потцењивања.

Како је данас? Да ли нам Бранко и даље нешто битно говори или га се сећамо само поводом јубилеја, као песника младости нашег језика и наше сопствене младости, али које смо прерасли? Можемо ли у Бранку препознати дубину коју су му пречесто одрицали и они који су га волели?

Рођен 1824. године у Славонском Броду, као деветогодишњак остао је без мајке. Отац Тодор се о њему и брату му Стевану најбрижније старао и обезбедио им добро школовање. Бранко је у Земуну, где му је отац службовао, учио три године српску основну школу, а затим још три године немачку. У гимназији у Карловцима завршио је шест разреда, колико их је тада тамо било, а затим седми и осми (филозофију) у Темишвару. У Бечу је осам година студирао: четири године права, која није волео и није завршио, а потом медицину, не би ли лечио себе већ оболелог од сушице. Није се излечио. Умро је 1853. године у Бечу с тек двадесет девет напуњених година. Отац му је на гроб урезао стихове из „Ђачког растанка”: „Млого тео, млого започео, / Час умрли њега је помео.” На Стражилово, где и данас почивају, кости су му пренете 1883. године.

Иза Бранка остале су две збирке истог наслова – Песме – прва (1847) лирска посвећена „Српској омладини” и друга (1851) епска посвећена кнезу Михаилу. Општи суд о њима до данас је непромењен: Бранкова епика знатно је слабија од његове лирике. Такође, без постхумно објављених лирских песама и поема у Бранку не бисмо препознавали истинског романтичарског песника, а распон његовог песништва био би много ужи.

Између грађанске лирике и романтизма

За низ кратких песама које отварају прву збирку – распричаних, казиваних у трећем лицу, с јунацима из једног комада споља датим, у оквиру идиличне природе – Бранков учитељ био је европски рококо. Упознао га је преко бројних књига швапских и аустријских песника у библиотеци Карловачке гимназије, као и кроз песме превођене и у њиховом духу писане и преписиване по грађанским рукописним песмарицама. Међутим, не би пуно значила та лектира да Бранко није створио сасвим нову песничку реченицу на основу народног говора. Његова поезија се по ритму, употреби строфа и риме, великом броју деминутива и речи од миља, слободи израза, разликује од народне лирике, зреле и стабилизованих облика. Бранкова поезија била је свежи почетак. Њим је и грађанска лирика оплемењена.

Али то је само део Бранковог песништва: онај који се најчешће поистовећује с њим као песником раздрагане, полетне, узвитлане младости, живота пуног уживања и без икакве муке. Када се описује „Девојка на студенцу” која жали за црнооким момком који је био и прошао, није у питању незадовољива жеља која у човека уноси неуклоњиви немир, као што је од првих стихова исповеднe поеме „?” у првом лицу: песничко ја чезнући за непознатом која је заправо симбол небеске пралепоте коју не може досегнути помера се ка дубљем, романтичарском ја. Оно је увек у покрету, у трагању: пре свега за самим собом, у различитим односима са људима, светом и оностраним. Битно је одређено перспективом смрти, које нема у идили грађанских песама чија је непроблематичност одражена у лакоћи њиховог израза и елеганцији, заокружености која не зна за треперавост Бранкових романтичарских песама, њихову недовршеност и недореченост, потеклу из напетости између чежње за бесконачним и свеобухватним, и коначности и појединачности онога ко чезне.

„Кад млидија умрети”, исповест младог песника који умире остављајући своје песме у траљама, на позадини човекове смртности раскрива трагедију романтичарског песника: превелика љубав према свету чини његов живот прелепим сном, али га истовремено и прерано окончава. Само такав живот може бити стваралачки, али се никада не може потпуно изразити у створеном, у песми. Лепота потиче из интензивног живљења, кретања без смирења, које никада не престаје, и зато је неухватљива у било каквом коначном облику: фрагментарност је усуд романтичарске песме који је чини савршеном.

Противречности националног романтизма

„Ђачки растанак”, тежак за праћење због сталног мешања и преплитања сећања на ђачко доба у Карловцима с догађајима у последњој ноћи пред растанак, на свом завршетку страх од смрти превазилази заклињањем другова да живот посвете буђењу српске зоре: опирањем корозивности времена и захтевом за постојаношћу, та заклетва будућност од личног времена-ка-смрти претвара у заједничко кретање ка националном идеалу. Он је претходно у чувеном ђачком братском српском колу – у које су позвани Србијанац, Хрваћанин, Босанац, Ера, Сремац, Црногорац, Далматинац, Дубровчанин, Славонац, Банаћанин, Бачванин – постављен као начело српског јединства без обзира на државне и покрајинске разлике.

Међутим, поема „Пут”, којом су се завршавале прве Песме, жељу да се буди српска зора конкретизовала је у културни и политички програм, разликујући њиме Србе: Јовану Хаџићу и Матици српској супротстављен је Вук, а Срби Пречани, који су у Београд донели „просвешченије”, названи су магарцима који трују београдске Србе и чине их мекушним. То је изазвало „Младеж српску”, тада најутицајнију ђачку дружину, да се огради од Бранка, реакцијом коју је написао Светозар Милетић.

Раздор који је „Пут” унео међу Србе захтевом да се заувек живи по епском обрасцу народне песме – а по којем ни сама Бранкова поезија не би била могућа! – показао је границе националног романтизма: плодотворан као темељни подстицај на заједништво, он не може прописивати облике живљења. Они ипак морају доћи из свакодневног усклађивања различитих потреба оних који се осећају као део нације.

Луди Бранко

Поема данас позната као „Безимена”, најпре је била насловљена „Луди Бранко”. У писму свом најбољем пријатељу Ђури Даничићу (1849) Бранко је најавио да „биће у њој и о небу и о паклу, и о политици и о грљењу, и – не знам још о чему”. Касније је казивао да ће то бити „неки српски Дон Хуан” – по угледу на омиљеног му песника Бајрона, који је у Дон Жуану дао панораму савременог живота. Намеравани тоталитет света – који „Безимену” чини протороманом – у сачуваном рукопису остао је на политици и грљењу. Политички део био је опис пропасти српског покрета 1848/49. која је открила узалудност завета на буђење српске зоре, а грљење је послужило да се у српску поезију уведе сасвим нови простор, којег неће бити код наших каснијих романтичара: град.

У опису Беча – као симбола западног града и западног начина живота којем се јунак Срб брзо прилагодио – повезани су величина, разноликост становништва и демоничност: „Сваког некуд ђаво носи.” Ђаволови су бројни дућани који мамљивом робом изазивају материјалне жеље које се само још више подстичу када им се удовољава. Исто важи и за секс и град: ту је „највише сека-даша” које својом лакошћу раздражују пожуду која што се више задовољава бива све већа, водећи ка унутрашњој празнини коју јунак ничим не може испунити. Отуда досада, коју безуспешно покушава одагнати јелом, пићем, пушењем, картањем, билијаром, као средствима тренутног самозаборава. Друго лице досаде је меланхолија: осећање да је нешто велико, а неодређено изгубљено – у ужасу празнине и понора предатости материјалном и телесном нестало је душе. Иронија којом приповедач прати свог обездушеног јунака прераста у сатиру која је реактивна: последица је немогућности подношења испразности савременог света.

Ако се на Бранка као песника младости и може гледати с висине наше зрелости, романтичарски песник Бранко наводи нас да питајући се о испразности свакодневице и човековој незадовољивости – које ни данас нису мање, напротив – дођемо до вечитих песничких и филозофских питања о човеку, души, животу, смрти, оностраности, природи, свету. Њих је романтизам изнова поставио с новом снагом потеклом из откривености ја као средишта, али које је само без средишта: тај темељни парадокс одјекује у различитим видовима кроз Бранкове најбоље песме и поеме. Читајмо их поводом двестоте годишњице његовог рођења пажљиво, изненадићемо се колико нам могу бити блиске.

АНТРФИЛЕ 1

Рођен као Алексије

Дечак рођен 15/28. марта 1824. крштен је као Алексије (именом свеца који је падао 17/30. марта). Као младић, на таласу народног духа који је подигао Вуков рад, превео је своје крштено име с грчког на српски језик и постао Бранко. Сачуване су странице на којима је вежбао потпис својим српским именом: да разиграним обликом, кривинама и оштринама, потврди своју и природу песама које потписује.

АНТРФИЛЕ 2

Певам дању, певам ноћу…

Чувену песму Мини Караџић Бранко је у њен споменар записао калиграфским рукописом: стихови су уравнати у линију, а слова, благо нагнута удесно, подједнако се слободно шире и у горњу и у доњу зону, откривајући човека уравнотеженог и самосвесног који је ту песму одавно носио у себи и искористио прилику да је на Бадњи дан 1847. у гостима код Вука поклони Мини. И баш општа уравнотеженост рукописа чини упадљивом тежњу навише: све стреми ка горе, на крају стихова чак се чини као да ће се линије откинути од слова и полетети, показујући и тиме велику песникову потенцију исказану почетним стиховима.

АНТРФИЛЕ 3

Најчувенији стих

Страница рукописа поеме „Туга и опомена” на којој се налази, на почетку 44. строфе, најчувенији стих српског романтизма: „Ње више нема – то је био звук.” Тај стих кроз српску поезију постојано одјекује, све до данас и „Парусије за Веру Павладољску” Матије Бећковића.