Zvučne inicijacije
U Sonarnoj sobi Julije Kasteluči vreme prestaje da postoji, dok je i prostor sve više upitan. Uprkos očekivanom padanju u san, većina prisutnih je sve budnija, otvorenija za unutrašnja zbivanja
Grupica ljudi stiže u zakazano vreme, kad se noć već spustila na grad. Može ih biti najviše sedam, jer toliko ležećih mesta ima na parketu zastrtom aluminijumskom termo-folijom. U pitanju je dnevna soba, nebitno čija, budući da je ona metafora udobnosti i sigurnosti. Povod skupa je performans Julije Kasteluči koji ovu sobu čini soničnom, i bukvalno, i nazivom te hibridne instalacije. U prostoriji je skoro potpuni mrak, pa sva čula upijaju zvuk.
Čim prilegne na izabrano mesto, pridošli se okreće sebi, ne zanima ga ko ga sve okružuje. On vezu stvara sa ambijentom, ušuškanom kao u majčinoj utrobi.
Specifičnu atmosferu gradi ne samo položaj tela sudeonika u performansu, bilo sklupčan ili opružen, ali svakako horizontalan, već i audio-pratnja prenatalnog stanja u materici, originalna i puštena preko zvučnika. Uprkos očekivanom padanju u san, kao logičnom ishodu ugodnosti, većina prisutnih je sve budnija, otvorenija za unutrašnja zbivanja. Vreme prestaje da postoji, dok je i prostor sve više upitan.
Iz tog stanja nalik nirvani, te ljude što leže namah prene zvuk poput žubora koji proizvodi instrument, oblikom nalik izduženom zvonu, a zove se koshi bells. Kastelučijeva ga prinosi (tačnije – dva komada) svakom pojedinačno, kao sveštenica nekog začudnog obreda. Nakon ovog rituala ona kreće da peva najmilozvučnijim sopranom koji se može zamisliti. I pesme su tople, obgrljujuće, bilo da su makedonske, engleske, indijske, japanske... Kao deo soničnog programa, ili njegov „kontrapunkt”, pesmu preseca hrkanje nekog hiperrelaksiranog, zahvaljujući ugodnim frekvencijama.
Sporadično umetnica ispreda priče, takođe na raznim jezicima. Njihovo značenje nije toliko važno kao vibracije kojim odzvanjaju. Neko bi rekao da je na delu „masaža neurona”, drugi „uzemljenje duše”, a treći da se radi o paradoksu „konkretne apstrakcije”. Te će komentari Kastelučijeva dobiti tek kasnije, u vidu poruka, jer na kraju (kolektivnog) performativnog čina, ona pali sveće i pušta svetlost u sobu, a potom svoje goste ispraća šapatom „vreme je da se krene kući”. A vi u sebi mislite „neee”.
„Publiku puštam da odmah ode sa svojim doživljajima, bez nepotrebne razmene reči koje bi osule energiju”, kaže Kastelučijeva. Ona je uverena da „čovek previše koristi mozak” da bi rastumačio nepoznate mu pojave, zašta je često dovoljan čulni utisak. „Filozofska ravan može uvek da se otvori, ali mene više zanimaju emocije koje zvučne frekvencije mogu da pokrenu u nama, jer zvuk ide mnogo dublje, do našeg bića, udara u gen, u kost, u ćeliju”, objašnjava. S druge strane, misli znaju da se vrzmaju ukrug, inicirajući parališuće strahove.
Rezultat bivanja u Soničnoj sobi gotovo uvek je „promena, do koje ne bi došlo da prethodno nije uspostavljeno poverenje”, Julija Kasteluči ističe još jedan od aspekata svog performansa. Sledeća važna komponenta ove, praktično, interaktivne predstave je njen kamerni obim, kojim nas umetnica vraća u vreme Šuberta, kad se muziciralo za uski krug slušalaca, po salonima. Istovremeno, ona nas tim „romantičarskim futurizmom” šalje u budućnost, u digitalne sfere postojanja.
Kohezija vreme–prostor–radnja–zvuk za nju se genetski podrazumeva, budući da joj je majka Radmila Đorđević pozorišna glumica. „Moglo bi se reći i da sam se rano inficirala teatrom, s obzirom na to da nas je, mog brata blizanca Juga i mene, mati dojila na probama predstava”, dodaje ona. Jug (Đorđević) sada je cenjeni pozorišni reditelj, dok njihova starija sestra Ema (istog prezimena), takođe „zaražena” umetnošću još u detinjem uzrastu, svira bas u bendu Koikoi.
Tako zadojena, Kastelučijeva sebe od poodavno sagleda kao „živu soničnu skulpturu”. Na srednjem delu ove samoodrednice, ona je i formalno poradila, stičući diplomu na Muzičkoj akademiji u Skoplju, na odseku pevanje. Ostalo je izbrusila u praksi, baveći se i drugim umetničkim formama, a posebno onim koji direktno adresiraju publiku.
„To nas dovodi do pitanja – ko čini publiku, da li su to samo ljudi, ili mogu biti i paprike, šargarepa, prazne stolice, žive i nežive životinje...”, ona uvodi nove kategorije u značenje auditorijuma. I njihovo postojanje empirijski dokazuje, upriličujući koncerte u štalama, mesarama, za pijačnim tezgama... Na taj način Kastelučijeva podstiče trgovce i kupce da promisle o savremenoj umetnosti i donesu svoje zaključke, dok se „stručnijima” obraća preko Instagrama, ovde postavljajući video-zapise svih tih „izmeštenih” događaja.
Izbor mesta realizacije zamisli, shodan je njihovoj poenti, ali i rezultat fakta da „ne može da čeka da je neko pozove da izlaže u muzeju ili oficijalnoj galeriji”. Nju ideje vuku neopisivom silom, pa nastupa gde je niko ne očekuje. „Najbolje ideje mi padaju na pamet negde oko pola pet ujutru, i njih uvek razvijam jer potiču s pravog mesta, sa izvora, dok je za one kasnije, koje pristižu u toku dana, diskutabilno odakle su”, napominje umetnica.
Mudar rezon, čini se po njenom gustom rasporedu nastupa u Nici, Parizu, na Ibici, samo do juna ove godine. Tako se može reći da je mlađana Julija Kasteluči nomad ili neko kome je jedini dom – umetnost.
