Звучне иницијације
У Сонарној соби Јулије Кастелучи време престаје да постоји, док је и простор све више упитан. Упркос очекиваном падању у сан, већина присутних је све буднија, отворенија за унутрашња збивања
Групица људи стиже у заказано време, кад се ноћ већ спустила на град. Може их бити највише седам, јер толико лежећих места има на паркету застртом алуминијумском термо-фолијом. У питању је дневна соба, небитно чија, будући да је она метафора удобности и сигурности. Повод скупа је перформанс Јулије Кастелучи који ову собу чини соничном, и буквално, и називом те хибридне инсталације. У просторији је скоро потпуни мрак, па сва чула упијају звук.
Чим прилегне на изабрано место, придошли се окреће себи, не занима га ко га све окружује. Он везу ствара са амбијентом, ушушканом као у мајчиној утроби.
Специфичну атмосферу гради не само положај тела судеоника у перформансу, било склупчан или опружен, али свакако хоризонталан, већ и аудио-пратња пренаталног стања у материци, оригинална и пуштена преко звучника. Упркос очекиваном падању у сан, као логичном исходу угодности, већина присутних је све буднија, отворенија за унутрашња збивања. Време престаје да постоји, док је и простор све више упитан.
Из тог стања налик нирвани, те људе што леже намах прене звук попут жубора који производи инструмент, обликом налик издуженом звону, а зове се koshi bells. Кастелучијева га приноси (тачније – два комада) сваком појединачно, као свештеница неког зачудног обреда. Након овог ритуала она креће да пева најмилозвучнијим сопраном који се може замислити. И песме су топле, обгрљујуће, било да су македонске, енглеске, индијске, јапанске... Као део соничног програма, или његов „контрапункт”, песму пресеца хркање неког хиперрелаксираног, захваљујући угодним фреквенцијама.
Спорадично уметница испреда приче, такође на разним језицима. Њихово значење није толико важно као вибрације којим одзвањају. Неко би рекао да је на делу „масажа неурона”, други „уземљење душе”, а трећи да се ради о парадоксу „конкретне апстракције”. Те ће коментари Кастелучијева добити тек касније, у виду порука, јер на крају (колективног) перформативног чина, она пали свеће и пушта светлост у собу, а потом своје госте испраћа шапатом „време је да се крене кући”. А ви у себи мислите „неее”.
„Публику пуштам да одмах оде са својим доживљајима, без непотребне размене речи које би осуле енергију”, каже Кастелучијева. Она је уверена да „човек превише користи мозак” да би растумачио непознате му појаве, зашта је често довољан чулни утисак. „Филозофска раван може увек да се отвори, али мене више занимају емоције које звучне фреквенције могу да покрену у нама, јер звук иде много дубље, до нашег бића, удара у ген, у кост, у ћелију”, објашњава. С друге стране, мисли знају да се врзмају укруг, иницирајући паралишуће страхове.
Резултат бивања у Соничној соби готово увек је „промена, до које не би дошло да претходно није успостављено поверење”, Јулија Кастелучи истиче још један од аспеката свог перформанса. Следећа важна компонента ове, практично, интерактивне представе је њен камерни обим, којим нас уметница враћа у време Шуберта, кад се музицирало за уски круг слушалаца, по салонима. Истовремено, она нас тим „романтичарским футуризмом” шаље у будућност, у дигиталне сфере постојања.
Кохезија време–простор–радња–звук за њу се генетски подразумева, будући да јој је мајка Радмила Ђорђевић позоришна глумица. „Могло би се рећи и да сам се рано инфицирала театром, с обзиром на то да нас је, мог брата близанца Југа и мене, мати дојила на пробама представа”, додаје она. Југ (Ђорђевић) сада је цењени позоришни редитељ, док њихова старија сестра Ема (истог презимена), такође „заражена” уметношћу још у детињем узрасту, свира бас у бенду Коикои.
Тако задојена, Кастелучијева себе од поодавно сагледа као „живу соничну скулптуру”. На средњем делу ове самоодреднице, она је и формално порадила, стичући диплому на Музичкој академији у Скопљу, на одсеку певање. Остало је избрусила у пракси, бавећи се и другим уметничким формама, а посебно оним који директно адресирају публику.
„То нас доводи до питања – ко чини публику, да ли су то само људи, или могу бити и паприке, шаргарепа, празне столице, живе и неживе животиње...”, она уводи нове категорије у значење аудиторијума. И њихово постојање емпиријски доказује, уприличујући концерте у шталама, месарама, за пијачним тезгама... На тај начин Кастелучијева подстиче трговце и купце да промисле о савременој уметности и донесу своје закључке, док се „стручнијима” обраћа преко Инстаграма, овде постављајући видео-записе свих тих „измештених” догађаја.
Избор места реализације замисли, сходан је њиховој поенти, али и резултат факта да „не може да чека да је неко позове да излаже у музеју или официјалној галерији”. Њу идеје вуку неописивом силом, па наступа где је нико не очекује. „Најбоље идеје ми падају на памет негде око пола пет ујутру, и њих увек развијам јер потичу с правог места, са извора, док је за оне касније, које пристижу у току дана, дискутабилно одакле су”, напомиње уметница.
Мудар резон, чини се по њеном густом распореду наступа у Ници, Паризу, на Ибици, само до јуна ове године. Тако се може рећи да је млађана Јулија Кастелучи номад или неко коме је једини дом – уметност.
