Poslednji dani ostrva Ada Kale
Profesorka iz Kladova Dragana Đorđević u svojoj novoj knjizi sačuvala je sećanja na neobično dunavsko ostrvo i staru varošicu Tekiju, koji su odavno na dnu moćne reke
Bilo jednom, gotovo posred Dunava, ostrvo po imenu Ada Kale. Imalo je oko 600 stanovnika i važilo za zaboravljeni deo Turske u Evropi. Potopljeno je pre 53 godine, kao i neka druga mesta zbog izgradnje prve đerdapske hidroelektrane, poput Tekije, Donjeg Milanovca, Golubinja, Sipa... Pisalo se o tom poduhvatu naširoko, ostale su fotografije i neobične sudbine, ali čini se da niko emotivnije i toplije nije to zabeležio od profesorke iz Kladova Dragane Đorđević koja je u svojoj knjizi „Vreme u uspomenama” (izdavač pančevački „Istorijski arhiv”) uspela da sačuva sećanja na ostrvo i staru Tekiju.
Jutra su na ostrvu mirisala na daleki Istanbul, orijent i jutarnju kafu koju je maestralno spremao gazda Osman: prvo je pekao zrna kafe, onda ih je mleo u ručnom mlinu, istovremeno grejući pesak, a potom bi, ređajući bakarne džezve u vreo pesak, pekao kafu. Zato pesma „Kafu mi draga ispeci” i te kako ima smisla.
Živelo je ostrvo svoj život: buran, istovremeno spokojan, pun mistike, zanimljivih sugrađana i istorijskih ličnosti. Podsećanja radi, vojvoda Milenko Stojković je, sa 27 svojih hajduka, baš ovde pogubio odbegle beogradske dahije.
U Osmanovu kafedžinicu dolazili su alasi i sedali za postavljene astale pod razgranatom lozom adakalkom koja je samo tu rasla. Tada bi gazda Ibrahim iz svoje poslastičarnice donosio činije pune ratluka, alve i slatka od smokava i ruža.
Gospodar plovidbe Dunavom
Ostrvo Ada Kale nalazilo se u tekijsko-oršavskoj kotlini, između đerdapske i sipske klisure, i pripadalo je Rumuniji. Bilo je dugačko 1.750, a široko 500 metara. Imalo je strateški položaj, zbog čega je važilo pravilo da onaj ko njime gospodari, taj je i gospodar plovidbe Dunavom. Najduže su se oko njega otimali Mađarska, Austrija i Turska, punih 500 godina.
Dragana je bila desetogodišnja devojčica kad je posetila ostrvo, pre nego što je potopljeno. Pamti siv i hladan dan kad se s ocem Vukašinom Cvijovićem tamo zaputila u čamcu.
„Otisnuli smo se niz Dunav iz rumunskog grada Oršave. Otac je smatrao da treba da vidim Ada Kale pre nego što nestane. Najpre me je odveo u radnju gde su, iza zastakljenih vitrina, stajali ratluci, poređani kao piramide”, priseća se naša sagovornica.
Na ostrvu je mogla da se kupi roba tu proizvedena, ali i švercovana. Kaldrmisanim, uskim i vijugavim ulicama klepetale su nanule žena obučenih u tradicionalnu tursku nošnju. Svi su živeli u miru i slozi, prihvatajući svakoga ko bi ovde došao, čak i one koji su se tu sklonili, bežeći od zakona.
Vojske su otišle, ostrvo je izgubilo strateški značaj, ali su godine blagostanja stigle s turistima koji su dolazili čamcima da vide komad istorije, zastao u vremenu. Vraćali su se puni utisaka, kupujući parfeme od ruže, kutije cigareta s utisnutim imenom ostrva i crno-belim fotografijama na kojima, nasmejani, šetaju njegovim ulicama.
Nisu verovali u seobu
Sve je bilo lepo, gotovo idilično, sve do 1963. godine kada im je, na skupu u džamiji, Redžep Hodža pročitao obaveštenje o potapanju ostrva. Nastao je muk, neverica, bes, ogorčenje.
Odluka je već bila doneta na nivou tadašnje Jugoslavije i Rumunije. Predloženo je da se presele na ostrvo Šimijan, 18 kilometara nizvodno od Turn Severina, opet na Dunavu. Na to ostrvo niko nije otišao da živi. Najviše ih se preselilo u Tursku, nešto manje ostalo u Rumuniji, a nekoliko porodica je novo utočište potražilo širom sveta. U džamiju u Kostanci, na obali Crnog mora, preneli su tepih iz svoje džamije, dug 15 i širok šest metara, poklon sultana Hamida Drugog.
Slično se dogodilo i sa starom Tekijom koja i sada leži na velikoj dubini dok je iznad nje gotovo nepregledni vodeni pokrivač. Ponekad, kad je vodostaj Dunava prilično nizak, pojavi se deo crkvenog zvonika.
„Bio je novembar, siv i hladan, kad me je otac poveo da poslednji put vidim Tekiju”, zapisala je Dragana. Onda su i njega preplavile emocije. Nije mogao da sakrije suze. Sećao se da se u početku samo šuškalo i pričalo s pola glasa, u poverenju, da će Dunav biti pregrađen, a Tekija potopljena. Priče su se iz kuća prenele u kafanu, postajući sve glasnije. Usledio je zvaničan poziv na zbor birača u zadružnom domu. Tamo je sve razjašnjeno: seobe mora biti. Mnogi su negodovali i protestovali.
A, onda je voda počela da ulazi u ulice, da se penje uz stepenice kuća. Putem prema brdu, na kojem je rasla nova Tekija, krenule su kolone zaprega, natovarene pokućstvom. Mnogi su skidali crepove s kuća, drugi prozore i vrata. To je bilo sve što su mogli da otmu od reke, ostajući bez svoje varoši. Otišle su zauvek i građevine po kojima su bili prepoznatljivi: Đerdapska rečna uprava, škola, crkva. Mesto je upamćeno i po tome što je imalo najviše locova-kapetana, onih što su upravljali brodovima kroz usku Đerdapsku klisuru.
„Ovde Dunav više nije reka. To je sada jezero na čijem dnu je ostala moja Tekija”, zapisala je u dnevnik uspomena Dragana Đorđević.
DUVAN ZA KRALjEVE
Duvan, uzgajan na ostrvu Ada Kale, bio je jedan od najboljih, gotovo ravan kubanskom. Pušio ga je rumunski kralj Karol Drugi i članovi engleske kraljevske porodice. Karol je jednom posetio ostrvo, a meštani su bili oslobođeni poreza, carina i vojne obaveze.
JAGNjETINA NA BEČKOM DVORU
Još u vreme kneza Miloša pa sve do Drugog svetskog rata, preko pristaništa u Tekiji, izvozili su se svinje, ovce, riba, tako da se na bečkom dvoru često jela jagnjetina iz ovog kraja. Mesto je važilo za bogato, zahvaljujući taksi koju je od brodova ubirala Đerdapska rečna uprava. Njen direktor uvek je bio i zamenik ministra saobraćaja Srbije. Roba se odavde izvozila u Oršavu, Turn Severin, Budimpeštu. U novije doba Tekija je poznata i po manifestaciji „Zlatna bućka Đerdapa” kada ribari bućkom, drvenom ili metalnom sa zaobljenim krajem, udaranjem po površini vode izazivaju neobičan zvuk koji privlači somove, a onda oni završavaju na udicama.
