Последњи дани острва Ада Кале
Професорка из Кладова Драгана Ђорђевић у својој новој књизи сачувала је сећања на необично дунавско острво и стару варошицу Текију, који су одавно на дну моћне реке
Било једном, готово посред Дунава, острво по имену Ада Кале. Имало је око 600 становника и важило за заборављени део Турске у Европи. Потопљено је пре 53 године, као и нека друга места због изградње прве ђердапске хидроелектране, попут Текије, Доњег Милановца, Голубиња, Сипа... Писало се о том подухвату нашироко, остале су фотографије и необичне судбине, али чини се да нико емотивније и топлије није то забележио од професорке из Кладова Драгане Ђорђевић која је у својој књизи „Време у успоменама” (издавач панчевачки „Историјски архив”) успела да сачува сећања на острво и стару Текију.
Јутра су на острву мирисала на далеки Истанбул, оријент и јутарњу кафу коју је маестрално спремао газда Осман: прво је пекао зрна кафе, онда их је млео у ручном млину, истовремено грејући песак, а потом би, ређајући бакарне џезве у врео песак, пекао кафу. Зато песма „Кафу ми драга испеци” и те како има смисла.
Живело је острво свој живот: буран, истовремено спокојан, пун мистике, занимљивих суграђана и историјских личности. Подсећања ради, војвода Миленко Стојковић је, са 27 својих хајдука, баш овде погубио одбегле београдске дахије.
У Османову кафеџиницу долазили су аласи и седали за постављене астале под разгранатом лозом адакалком која је само ту расла. Тада би газда Ибрахим из своје посластичарнице доносио чиније пуне ратлука, алве и слатка од смокава и ружа.
Господар пловидбе Дунавом
Острво Ада Кале налазило се у текијско-оршавској котлини, између ђердапске и сипске клисуре, и припадало је Румунији. Било је дугачко 1.750, а широко 500 метара. Имало је стратешки положај, због чега је важило правило да онај ко њиме господари, тај је и господар пловидбе Дунавом. Најдуже су се око њега отимали Мађарска, Аустрија и Турска, пуних 500 година.
Драгана је била десетогодишња девојчица кад је посетила острво, пре него што је потопљено. Памти сив и хладан дан кад се с оцем Вукашином Цвијовићем тамо запутила у чамцу.
„Отиснули смо се низ Дунав из румунског града Оршаве. Отац је сматрао да треба да видим Ада Кале пре него што нестане. Најпре ме је одвео у радњу где су, иза застакљених витрина, стајали ратлуци, поређани као пирамиде”, присећа се наша саговорница.
На острву је могла да се купи роба ту произведена, али и шверцована. Калдрмисаним, уским и вијугавим улицама клепетале су нануле жена обучених у традиционалну турску ношњу. Сви су живели у миру и слози, прихватајући свакога ко би овде дошао, чак и оне који су се ту склонили, бежећи од закона.
Војске су отишле, острво је изгубило стратешки значај, али су године благостања стигле с туристима који су долазили чамцима да виде комад историје, застао у времену. Враћали су се пуни утисака, купујући парфеме од руже, кутије цигарета с утиснутим именом острва и црно-белим фотографијама на којима, насмејани, шетају његовим улицама.
Нису веровали у сеобу
Све је било лепо, готово идилично, све до 1963. године када им је, на скупу у џамији, Реџеп Хоџа прочитао обавештење о потапању острва. Настао је мук, неверица, бес, огорчење.
Одлука је већ била донета на нивоу тадашње Југославије и Румуније. Предложено је да се преселе на острво Шимијан, 18 километара низводно од Турн Северина, опет на Дунаву. На то острво нико није отишао да живи. Највише их се преселило у Турску, нешто мање остало у Румунији, а неколико породица је ново уточиште потражило широм света. У џамију у Костанци, на обали Црног мора, пренели су тепих из своје џамије, дуг 15 и широк шест метара, поклон султана Хамида Другог.
Слично се догодило и са старом Текијом која и сада лежи на великој дубини док је изнад ње готово непрегледни водени покривач. Понекад, кад је водостај Дунава прилично низак, појави се део црквеног звоника.
„Био је новембар, сив и хладан, кад ме је отац повео да последњи пут видим Текију”, записала је Драгана. Онда су и њега преплавиле емоције. Није могао да сакрије сузе. Сећао се да се у почетку само шушкало и причало с пола гласа, у поверењу, да ће Дунав бити преграђен, а Текија потопљена. Приче су се из кућа пренеле у кафану, постајући све гласније. Уследио је званичан позив на збор бирача у задружном дому. Тамо је све разјашњено: сеобе мора бити. Многи су негодовали и протестовали.
А, онда је вода почела да улази у улице, да се пење уз степенице кућа. Путем према брду, на којем је расла нова Текија, кренуле су колоне запрега, натоварене покућством. Многи су скидали црепове с кућа, други прозоре и врата. То је било све што су могли да отму од реке, остајући без своје вароши. Отишле су заувек и грађевине по којима су били препознатљиви: Ђердапска речна управа, школа, црква. Место је упамћено и по томе што је имало највише лоцова-капетана, оних што су управљали бродовима кроз уску Ђердапску клисуру.
„Овде Дунав више није река. То је сада језеро на чијем дну је остала моја Текија”, записала је у дневник успомена Драгана Ђорђевић.
ДУВАН ЗА КРАЉЕВЕ
Дуван, узгајан на острву Ада Кале, био је један од најбољих, готово раван кубанском. Пушио га је румунски краљ Карол Други и чланови енглеске краљевске породице. Карол је једном посетио острво, а мештани су били ослобођени пореза, царина и војне обавезе.
ЈАГЊЕТИНА НА БЕЧКОМ ДВОРУ
Још у време кнеза Милоша па све до Другог светског рата, преко пристаништа у Текији, извозили су се свиње, овце, риба, тако да се на бечком двору често јела јагњетина из овог краја. Место је важило за богато, захваљујући такси коју је од бродова убирала Ђердапска речна управа. Њен директор увек је био и заменик министра саобраћаја Србије. Роба се одавде извозила у Оршаву, Турн Северин, Будимпешту. У новије доба Текија је позната и по манифестацији „Златна бућка Ђердапа” када рибари бућком, дрвеном или металном са заобљеним крајем, ударањем по површини воде изазивају необичан звук који привлачи сомове, а онда они завршавају на удицама.
