Rukavice melanholije
Vim Venders je film „Anselm” snimao dve godine. Anselma Kifera prvi put je sreo 1991. godine. Obojica imaju 78 godina i rođeni su na kraju Drugog svetskog rata, 1945. Nemačka istorija ne prestaje da ih opseda
Film Vima Vendersa Anselm – šum vremena, posvećen vizuelnom umetniku Anselmu Kiferu, otvorio je 1. februara šesti međunarodni festival dokumentarnog filma DOK u MTS dvorani. Interesovanje publike bilo je veliko, te su zakazane još dve dodatne projekcije tokom festivala, a sada je film na redovnom bioskopskom repertoaru. Treba li reći da je ovo presedan i da se ovako nešto izuzetno retko dešava – dokumentarni filmovi obično ne pobuđuju ovoliko pažnje. No, Anselm Kifer je jedan od vodećih nemačkih, evropskih i svetskih umetnika, jedan od najinovativnijih i najvažnijih savremenih slikara i vajara. Film je snimljen u 3D tehnici i 6K rezoluciji i pruža gledaocu uvid u Kiferov opus, gde se mešaju poezija, alhemija, mitologija, religija... Ovaj umetnik ne prestaje da intrigira svetsku javnost – niko kao on ne istražuje ljudsko postojanje, cikličnu prirodu istorije, temu fašizma i lakoću kojom se na zemlji priziva zlo, anatomiju ljudskog pada u hibernaciju zaborava... Njegovo delo su snovi kolektivno nesvesnog čovečanstva koji su progovorili, britva lepote naoštrena tišinom. Inspirisan je poezijom Pola Celana, jedno njegovo platno se i zove „Fuga smrti”, zatim, opusom Ingeborg Bahman, Hajdegerovom filozofijom. Kifer smatra da tenkom izranavljene doline prestaju da budu pejzaži koji se mogu naslikati i uporno slika korake duhova raspršene u snegu. Njegove slike često su onostrano bele – predeli bleštavi od tragova kiše i sna, što blistaju kao meci, polja spaljenih suncokreta čije glave više ne sijaju, cvetovi oštećene lepote, kao poderani pucnjavom.
Venders je ovaj film snimao dve godine. Anselma Kifera prvi put je sreo 1991. godine. Obojica imaju 78 godina i rođeni su na kraju Drugog svetskog rata, 1945. Nemačka istorija ne prestaje da ih opseda. Ona je so u Kiferovim delima. Venders i Kifer pamte detinjstvo u ruševinama Nemačke, zemlju čija je slika o samoj sebi bila razbijena. Gradovi su tinjali u bolu. Odrastali su na zgarištima. Otuda u Kiferovom opusu olovo, zemlja, pepeo, slama. Spaljene knjige kao artefakti, suzne kao parčići nagorelih haljina devojaka koje neće ostariti. U Kiferovom opusu zemlja je postelja od leda za ljudsko biće koje polovinu života provede u tami, na planeti na kojoj se ne može ostati budan. Kiferova ogromna, monumentalna platna i instalacije prikazane su u Vendersovom filmu, gde na 40 hektara velikom imanju – ateljeu u južnoj Francuskoj, gde su paviljoni, kripte, čak i jedan amfiteatar, Kifer stvara. Njegovi ateljei su toliko veliki – to su hale – da po njima Kifer putuje biciklom. „Mislio sam da je ova umetnost suviše snažna, ta mešavina filozofije, fizike, alhemije, astronomije, mitologije, poezije, preplašila me je”, rekao je Venders. Onda je pune dve godine proveo prateći njegov rad i pronikao u Kiferovu estetiku. Kiferov opus najbliži je onome što Bog vidi vireći kroz ključaonicu i posmatrajući ljudski rod kroz koji pada kiša beznađa. Uostalom, cena ulaska u Kiferovu sliku jeste da gledalac izgubi put kojim se vraća. O tome je, takođe, ovaj film koji je imao premijeru na Venecijanskom festivalu 2023. U filmu mladog Kifera igra njegov sin (Kifer ima petoro dece), a Kifera dečaka, snežne kože i providnih očiju, dete kome je Venders deda-stric.
Sirene detinjstva
Pre desetak godina sam se vratila iz Beča i lutala gradom s Milanom Tucovićem. Pitao me je šta sam sve gledala i ja sam kratko rekla: „Videla sam jednog slikara, u Albertini, on te istovremeno snažno drži u zagrljaju i kao Roden ujede za srce...” „Kifer”, rekao je Milan. Znao je. Kasnije su Kiferove slike uvek bivale najsrećniji bljeskovi evidencije na izložbama. Pre nekoliko meseci u Beču, na jednoj od slika gde je prikazana nevesta, na belom Kiferovom platnu je pramen kose. I dalje ga čujem.
U avgustu 2022. u Duždevoj palati u Veneciji, posle tri stotine godina, bilo je dozvoljeno jednom savremenom slikaru da u unutrašnjosti palate, kada prođete stepenicama džinova, izloži nešto iz svog opusa. U Duždevoj palati izlagao je Anselm Kifer. Pamtim džinovska platna, sobe bleštave od snega između crnih smrča natopljenih mesečinom. Stajala sam opkoljena bolnim destilatom zvezda na platnima, s kojih je visila odeća onih kojima više nije potrebna, odeća spaljena, gde su prazni bicikli putovali samo u jednom smeru, ka nebu, koje se polako, ali sigurno zatvaralo nad zgarištem zemlje. Kroz uske prozore radost sunca kidala je šavove na našim srcima, no, zalud, stajali smo ispred slika opčinjeni, kao ispred ogledala istine i buktali od krvi Kiferovog svetla sačinjenog od dima, zlata, Celanovih stihova, tišine, odjeka dečjih osmeha (cvrčci pod vodom), snova prozirnih i hladnih poput gvožđa. Nisam tada želela da pišem o ovoj izložbi. Tih dana je vodostaj u Veneciji bio visok, Duždeva palata je malo tonula i bila pod jedva vidljivim nagibom. Na terasi palate, Kifer je davao intervju Vendersu: „U Veneciji sam. Ne znam da li sam stigao. Zbilja ne znam...” Taj kadar je ostao u filmu.
Kiferovo slikarstvo otvara pitanje – šta posle potpunog sloma ljudskosti koji se dogodio u Aušvicu vredi i treba da bude upamćeno. Adorno u Negativnoj dijalektici kaže da „kultura nije uspela i da je sva postaušvic kultura đubre”. Kiferova umetnost oslonjena je na sećanja – razrušena Nemačka koja se suočava sa Holokaustom. Kiferovo detinjstvo jeste dalo smernice njegovoj umetnosti, rođen je marta 1945. u podrumu bolnice na koju su u tom trenutku padale bombe. Da bi ga zaštitili od zaglušujućeg zvuka bombardovanja, roditelji mu stavljaju vosak u uši. Kifer se seća: „Kao Odiseju da ne bi čuo sirene... bombe su bile sirene mog detinjstva. Ruševine su uvek bile u mom vidokrugu. Kuću pored naše bombe su potpuno uništile. Ruševine su za mene postale objekti prolaznosti, promene, transformacije... Polazna tačka za konstruisanje nečeg novog.”
U svom prvom radu, Zanimanja (1969), kao student, napravio je seriju fotografija na kojima na različitim poznatim lokacijama širom Evrope otpozdravlja nacističkim pozdravom, obučen u očevu uniformu Vermahta.
Slika kao koža
Ovim radom uspostavljena je jedna od osnova njegove umetnosti – zadatak da stalno podseća Nemačku na njenu nacističku prošlost. Sa sedamnaest godina prvi put je čuo tonske zapise Hitlerovih, Geringovih, Gebelsovih govora, doneli su ih Amerikanci, sa zadatkom da se vaspita nemačka omladina. Sve je delovalo na njega – brutalnost, lukav način korišćenja istorije, Hitlerova zloupotreba medija, pokušaj „da medije koristi na nekakav jezivo artistički način”. Tada, kao student, „napravio sam taj performans i još jednom okupirao evropske zemlje kao osoba koja ulazi s Hitlerovim pozdravom”.
Kiferov likovni univerzum je arhivarijum ljudskog sećanja.To je decenijsko fokusiranje na mitove iz Starog i Novog zaveta, Kabalu i stare germanske motive. Prizori koje nam predočava uvek poseduju dodatnu vrednost i vibrantnost zahvaljujući mediju fotografija. Kifer vešto koristi fotografije velikih formata, lepi ih na platno, prekriva debelim nanosima akrilne i uljane boje, nanosi smolu, gips, zemlju, pepeo, komade stakla, stabljičice maka, semenke suncokreta, različite vrste odevnih predmeta, kosu i nokte. „Tretiram sliku kao kožu, koja sadrži mnogo agresivnih, ratobornih događaja.” Čarls Simić je napisao da „stvarati umetnost u 20. veku znači spasavati čovekovu dušu”. Otpor zlu jeste glavna Kiferova misija i on po slikama piše Celanove stihove: „I mrtvaci pupolje i cvetaju... ponekad se genije smrači i propadamo u gorki bunar svog srca... okačio sam ponovo velike bele kišobrane o noćni vazduh... beskrajna račvanja vazdušastog korenja, o koje sam obesio po jednu ruku, grliće se u samoći nepoznatoj visinskim putnicima, ruke će ih stezati sve grčevitije i nikada neće odbaciti rukavicu melanholije...”
