Рукавице меланхолије
Вим Вендерс је филм „Анселм” снимао две године. Анселма Кифера први пут је срео 1991. године. Обојица имају 78 година и рођени су на крају Другог светског рата, 1945. Немачка историја не престаје да их опседа
Филм Вима Вендерса Анселм – шум времена, посвећен визуелном уметнику Анселму Киферу, отворио је 1. фебруара шести међународни фестивал документарног филма ДОК у МТС дворани. Интересовање публике било је велико, те су заказане још две додатне пројекције током фестивала, а сада је филм на редовном биоскопском репертоару. Треба ли рећи да је ово преседан и да се овако нешто изузетно ретко дешава – документарни филмови обично не побуђују оволико пажње. Но, Анселм Кифер је један од водећих немачких, европских и светских уметника, један од најиновативнијих и најважнијих савремених сликара и вајара. Филм је снимљен у 3Д техници и 6К резолуцији и пружа гледаоцу увид у Киферов опус, где се мешају поезија, алхемија, митологија, религија... Овај уметник не престаје да интригира светску јавност – нико као он не истражује људско постојање, цикличну природу историје, тему фашизма и лакоћу којом се на земљи призива зло, анатомију људског пада у хибернацију заборава... Његово дело су снови колективно несвесног човечанства који су проговорили, бритва лепоте наоштрена тишином. Инспирисан је поезијом Пола Целана, једно његово платно се и зове „Фуга смрти”, затим, опусом Ингеборг Бахман, Хајдегеровом филозофијом. Кифер сматра да тенком изранављене долине престају да буду пејзажи који се могу насликати и упорно слика кораке духова распршене у снегу. Његове слике често су онострано беле – предели блештави од трагова кише и сна, што блистају као меци, поља спаљених сунцокрета чије главе више не сијају, цветови оштећене лепоте, као подерани пуцњавом.
Вендерс је овај филм снимао две године. Анселма Кифера први пут је срео 1991. године. Обојица имају 78 година и рођени су на крају Другог светског рата, 1945. Немачка историја не престаје да их опседа. Она је со у Киферовим делима. Вендерс и Кифер памте детињство у рушевинама Немачке, земљу чија је слика о самој себи била разбијена. Градови су тињали у болу. Одрастали су на згариштима. Отуда у Киферовом опусу олово, земља, пепео, слама. Спаљене књиге као артефакти, сузне као парчићи нагорелих хаљина девојака које неће остарити. У Киферовом опусу земља је постеља од леда за људско биће које половину живота проведе у тами, на планети на којој се не може остати будан. Киферова огромна, монументална платна и инсталације приказане су у Вендерсовом филму, где на 40 хектара великом имању – атељеу у јужној Француској, где су павиљони, крипте, чак и један амфитеатар, Кифер ствара. Његови атељеи су толико велики – то су хале – да по њима Кифер путује бициклом. „Мислио сам да је ова уметност сувише снажна, та мешавина филозофије, физике, алхемије, астрономије, митологије, поезије, преплашила ме је”, рекао је Вендерс. Онда је пуне две године провео пратећи његов рад и проникао у Киферову естетику. Киферов опус најближи је ономе што Бог види вирећи кроз кључаоницу и посматрајући људски род кроз који пада киша безнађа. Уосталом, цена уласка у Киферову слику јесте да гледалац изгуби пут којим се враћа. О томе је, такође, овај филм који је имао премијеру на Венецијанском фестивалу 2023. У филму младог Кифера игра његов син (Кифер има петоро деце), а Кифера дечака, снежне коже и провидних очију, дете коме је Вендерс деда-стриц.
Сирене детињства
Пре десетак година сам се вратила из Беча и лутала градом с Миланом Туцовићем. Питао ме је шта сам све гледала и ја сам кратко рекла: „Видела сам једног сликара, у Албертини, он те истовремено снажно држи у загрљају и као Роден уједе за срце...” „Кифер”, рекао је Милан. Знао је. Касније су Киферове слике увек бивале најсрећнији бљескови евиденције на изложбама. Пре неколико месеци у Бечу, на једној од слика где је приказана невеста, на белом Киферовом платну је прамен косе. И даље га чујем.
У августу 2022. у Дуждевој палати у Венецији, после три стотине година, било је дозвољено једном савременом сликару да у унутрашњости палате, када прођете степеницама џинова, изложи нешто из свог опуса. У Дуждевој палати излагао је Анселм Кифер. Памтим џиновска платна, собе блештаве од снега између црних смрча натопљених месечином. Стајала сам опкољена болним дестилатом звезда на платнима, с којих је висила одећа оних којима више није потребна, одећа спаљена, где су празни бицикли путовали само у једном смеру, ка небу, које се полако, али сигурно затварало над згариштем земље. Кроз уске прозоре радост сунца кидала је шавове на нашим срцима, но, залуд, стајали смо испред слика опчињени, као испред огледала истине и буктали од крви Киферовог светла сачињеног од дима, злата, Целанових стихова, тишине, одјека дечјих осмеха (цврчци под водом), снова прозирних и хладних попут гвожђа. Нисам тада желела да пишем о овој изложби. Тих дана је водостај у Венецији био висок, Дуждева палата је мало тонула и била под једва видљивим нагибом. На тераси палате, Кифер је давао интервју Вендерсу: „У Венецији сам. Не знам да ли сам стигао. Збиља не знам...” Тај кадар је остао у филму.
Киферово сликарство отвара питање – шта после потпуног слома људскости који се догодио у Аушвицу вреди и треба да буде упамћено. Адорно у Негативној дијалектици каже да „култура није успела и да је сва постаушвиц култура ђубре”. Киферова уметност ослоњена је на сећања – разрушена Немачка која се суочава са Холокаустом. Киферово детињство јесте дало смернице његовој уметности, рођен је марта 1945. у подруму болнице на коју су у том тренутку падале бомбе. Да би га заштитили од заглушујућег звука бомбардовања, родитељи му стављају восак у уши. Кифер се сећа: „Као Одисеју да не би чуо сирене... бомбе су биле сирене мог детињства. Рушевине су увек биле у мом видокругу. Кућу поред наше бомбе су потпуно уништиле. Рушевине су за мене постале објекти пролазности, промене, трансформације... Полазна тачка за конструисање нечег новог.”
У свом првом раду, Занимања (1969), као студент, направио је серију фотографија на којима на различитим познатим локацијама широм Европе отпоздравља нацистичким поздравом, обучен у очеву униформу Вермахта.
Слика као кожа
Овим радом успостављена је једна од основа његове уметности – задатак да стално подсећа Немачку на њену нацистичку прошлост. Са седамнаест година први пут је чуо тонске записе Хитлерових, Герингових, Гебелсових говора, донели су их Американци, са задатком да се васпита немачка омладина. Све је деловало на њега – бруталност, лукав начин коришћења историје, Хитлерова злоупотреба медија, покушај „да медије користи на некакав језиво артистички начин”. Тада, као студент, „направио сам тај перформанс и још једном окупирао европске земље као особа која улази с Хитлеровим поздравом”.
Киферов ликовни универзум је архиваријум људског сећања.То је деценијско фокусирање на митове из Старог и Новог завета, Кабалу и старе германске мотиве. Призори које нам предочава увек поседују додатну вредност и вибрантност захваљујући медију фотографија. Кифер вешто користи фотографије великих формата, лепи их на платно, прекрива дебелим наносима акрилне и уљане боје, наноси смолу, гипс, земљу, пепео, комаде стакла, стабљичице мака, семенке сунцокрета, различите врсте одевних предмета, косу и нокте. „Третирам слику као кожу, која садржи много агресивних, ратоборних догађаја.” Чарлс Симић је написао да „стварати уметност у 20. веку значи спасавати човекову душу”. Отпор злу јесте главна Киферова мисија и он по сликама пише Целанове стихове: „И мртваци пупоље и цветају... понекад се геније смрачи и пропадамо у горки бунар свог срца... окачио сам поново велике беле кишобране о ноћни ваздух... бескрајна рачвања ваздушастог корења, о које сам обесио по једну руку, грлиће се у самоћи непознатој висинским путницима, руке ће их стезати све грчевитије и никада неће одбацити рукавицу меланхолије...”
