Zavere svuda oko nas

Zašto tzv. teorije zavere nailaze na plodno tlo ne samo u Srbiji već prolaze u celom svetu? Pre odgovora treba konstatovati da je obeležavanje „teoretičara zavere” postalo cinična pa i dijabolična alatka u rukama onih koji žele na brz, lak i preteći način da diskvalifikuju i uklone pojedince iz javnog prostora. Danas na svim stranama sveta pljušte optužbe da je ovo ili ono izmišljotina teoretičara zavere koji ne shvataju šta je istina i kako stvari stoje. Tu se stvorila takva kakofonija da, ponegde, poprima oblike lova na veštice. Zašto je to tako? Narod, od kada je interneta, mobilnih telefona i beskrajnih izvora informacija i podataka, s neviđenom lakoćom može da dođe do istina koje su se, ranije, smatrale za privilegovane pa i strogo zaštićene. I koje su u vlasništvu neprikosnovenih državnih, naučnih, vojnih, crkvenih, akademskih i svih ostalih, vekovima ustanovljavanih, autoriteta.

Šta je, iz te nove osnažene pozicije običnog čoveka, postala svakodnevica? Postala je to da se, iz dana u dan, otkrivaju zavere koje se odvijaju u širokom spektru poduhvata – od zaverenika pedofiličara, koji tajno bludniče na izolovanim ostrvima, do moćnih obaveštajnih organizacija koje, zaverenički, prisluškuju, prate, snimaju stanovnike sveta uključujući i stanovnike sopstvenih država. Šta je otkrio Snouden? Ogromnu zaveru, pokrivenu „strogom tajnom”. Šta je otkrio Asanž? Ogromnu zaveru, pokrivenu „državnom tajnom”. Razmeru zavere koja je skovana s pandemijom, upravo u Americi, otkrivaju njeni stanovnici prevareni i unesrećeni odgovorom svoje države na to perfidno kamufliranje pohlepe za profitom iza tobož naučno verifikovanih, pa onda svetu nametnutih rešenja. A u istoriji, je l’ bila zavera da se likvidira najveći vojskovođa starog Rima? Jeste. I svet više nije bio isti. Je l’ bila zavera da se u britanskim kolonijama, u Americi, podigne revolucija i da se stvori slobodna republika? Jeste. I svet više nije bio isti. Je l’ bila zavera da se, u Francuskoj zbaci revolucionarna vlast i da Napoleon postane apsolutni diktator? Jeste. I svet nije više bio isti. Je l’ bila zavera grupe boljševika da zbace carsku vlast i uvedu boljševizam? Jeste. I, naravno, svet nije više bio isti.

Dijagrami Marka Lombardija

Je l’ bila zavera da se svrgne jedna srpska dinastija i da se na vlast dovede druga? Jeste. I Srbija više nije bila ista. Je l’ bila zavera da se antifašističkom borbom, istovremeno, svrgne i monarhija i da se stvori socijalistička Jugoslavija? Jeste. I Evropa više nije bila ista. Prethodno, je l’ bila zavera grupice fanatičnih nacista da se, iz minhenske pivnice, krene u svrgavanje nemačke aristokratije i u osvajanje sveta? Jeste. I tako, kada bi prebirali po istoriji i sadašnjosti naišli bismo na hiljade zavera koje se najlakše sakrivaju tako što se otkrivaoci zavere obeležavaju kao zaluđeni i zatupljeni „teoretičari”. Dakle, narod je, i zbog tih obeležavanja, naučio da bude na oprezu. To što je, zbog opreza naroda, postalo mnogo teže da se zavere sakriju, među zaverenicima širom sveta podiglo je nervozu do jezivih razmera. Otud se svet, kao odjednom, nalazi uronjen u ratove, pandemije, krize, nestašice, zagađenje, glad, buntove, demonstracije, štrajkove, sve do otvorenog istrebljivanja čitavih naroda. Pa onda nije pitanje zašto je narod podložan teorijama zavere, već je pitanje zašto, u svakom času, u istoriji planete opasni ljudi kuju zavere ne prezajući od uništenja kataklizmičnih razmera.

Zašto i kako opasni ljudi kuju zavere? Kroz svoje crteže-dijagrame to je otkrivao Mark Lombardi, američki konceptualni umetnik, za koga kustos Džejms Haritas smatra da je „prvi veliki umetnik 21. veka”. Lombardi je postao poznat i na putu da postane velika zvezda kada je imao skoro 50 godina, u poslednjoj godini svog života. U Njujork je došao da, na licu mesta, prati tokove svetskih zavereničkih klika koje kroz tajnu ekonomiju kontrolišu svet. U svojim složenim grafičkim prikazima odnosa među moćnim pojedincima, grupama, organizacijama, bankama, industrijskim gigantima, Lombardi je, po mišljenju Partiše Gledstoun, postao i prvi metadata umetnik. Svoje radove on je video kao narativne strukture. Istraživao je sve raspoložive, dostupne izvore i podatke o saudijskim šeicima, predsednicima Amerike, o vezama Bin Ladena u visokim političkim krugovima Evrope i Amerike. Istraživao je velike bankarske malverzacije, teksaske naftne tajkune, delovanja tajnih službi u svim tačkama sveta. Sve je to, tankim polukružnim linijama, povezivao i ukrštao u čudesnu mrežu međuodnosa i tajnih veza. Nije voleo kompjutere pa je sve beležio ručno, na male kartonske kartice. Podacima je ispunio preko 14.000 kartica. Pažnju javnosti privukao je krajem devedesetih godina svojim izložbama u Hjustonu i Njujorku. Čuveni Njujork tajms hvalio je njegove „predivne” crteže koji sugerišu „poredak zla koji stoji iza prividnog haosa”. Čak je konzervativni Volstrit džornal konstatovao da su „odjednom radovi Lombardija postali sastavni deo rata protiv terora, i to tako što su isticali tajne veze između najmračnijih likova i najpoznatijih likova današnjice”.

Agenti FBI i drugih američkih službi dolazili su na njegove izložbe. Pomno su izučavali mreže, čvorišta i tačke koje je Lombardi detaljno izvlačio u svojim crtežima. Pol Šimel, nekadašnji Lombardijev kolega sa studija, koji je u međuvremenu postao direktor Muzeja savremene umetnosti u Los Anđelesu, ovako je govorio: „Kada sam video taj opsesivno-kompulsivni grafikon, prepun fakata i paranoidne fantazije, shvatio sam da ne postoji ništa slično tome.” Lombardi nije davao nikakva objašnjenja, a ni prateće komentare. Očekivao je da publiku obuzme strahopoštovanje prema prikazanim podacima i zapanjujućim vezama koje su svi mogli da sagledaju, ali ne i da otkriju. U Vitni muzeju očekivali su ga da se 22. marta 2000. godine pojavi na otvaranju godišnje izložbe. Nije se pojavio. Prijatelji su se zabrinuli i obavestili policiju koja ga je našla obešenog u svom ateljeu u Bruklinu. Ispod njegovog mrtvog tela bila je flaša šampanjca. Slučaj je proglašen za samoubistvo.

Skupi demoni

Ipak, do dana današnjeg mnogi misle da je, u svojim vizuelnim provokacijama, u jednom trenutku, možda i previše zasmetao opasnim kovačima zavera. Naime, podloga Lombardijevog koncepta počivala je u njegovom uverenju da tajna ekonomija, van svakog zakona, prebacuje ogromne svote novca između Teksasa, Bliskog istoka, Vatikana i Vašingtona. I da se ta količina novca pretvara u bezbrojne barele nafte, tone i tone kokaina, hiljade teretnjaka punih oružja. I da se, sve to zajedno, na kraju, iskazuje kao nemilosrdna dominacija malobrojnih nad bespomoćnom većinom. Lombardi je bio uveren da se ta korumpirana svetska kabala može poraziti tako što će joj se jasno prikazati njen sopstveni odraz.

Džeri Salc iz lista Vilidž vojs ovako je sažeo Lombardijevo delo i njega samog: „Lombardi je bio više od konceptualnog ili politički opredeljenog umetnika. On je bio vrač čiji su crteži bili kriptomistični talismani ili vizuelni isterivači đavola, usmereni da imobilišu neprijatelja, da razotkriju zatajene istine, da sakupe moć i da isteraju demone na videlo.” Pokazalo se, naravno, da demoni ne vole da budu isterani na videlo. I da, ovako ili onako, kad-tad, surovo naplaćuju pokušaje da se njihovo delovanje javno izloži. Lombardi je pre četvrt veka, ručnim radom, kroz ono što bi se moglo nazvati „sitan štep” išao na sile daleko moćnije ne samo od njega već i od same sudbine. I izazvao je energije koje su ga koštale života. Danas, umrežene, stotine miliona ljudi idu njegovim putem i, kroz internet, otkrivaju beskonačne zavere, svuda oko nas. Isteruju demone na videlo. Nervoza moćnika je velika. Svet se trese kao malo kada u svojoj istoriji.