Metafizika Đorđa de Kirika
Kad je izložio tri slike u Salonu nezavisnih 1913, primetili su ga Pikaso i Apoliner. Prvi svetski rat je izmenio i De Kirikov život, ali ne i poetiku njegovog slikarstva
U ovom periodu ste na putovanju kroz severnu Italiju? Ako želite, svratite u Koneljano (15 km istočno od Treviza). Razlog: debeo i lep – Metafisica continua, izložba slika Đorđa de Kirika u Palati Sarčineli (11. oktobar 2023 – 25. februar 2024, cena ulaznice: 16 evra).
Najzgodnije je sići iz voza na liniji Venecija–Udine–Trst. Pet minuta strmom ulicom koja vodi prema Duomu i Zamku i… Evo vas pred lepom renesansnom palatom.
Izložbu je organizovalo Udruženje Artika, u saradnji s rimskom Zadužbinom Đorđa i Ize de Kiriko i opštinom Koneljano. Sva izložena dela (ulja, skulpture, litografije…), ukupno 71 eksponat, pripadaju zadužbini. Ako niste posetili postavku u Rimu (oko 600 dela), onda imate razlog više za doživljaj De Kirika uživo, a ne samo digitalno.
No, pre jednog izletničkog pogleda na izložbu, setimo se važnijih detalja umetnikovog stvaralačkog puta. I života, ali ne samo zbog Crnjanskog, koji je mislio da je važan i život umetnikov.
Đorđo de Kiriko je rođen u Grčkoj, u Volosu. Nakon očeve smrti i tri godine politehničkih studija u Atini, s majkom i bratom se 1906. preselio u Minhen, gde je pohađao Akademiju lepih umetnosti. U entuzijazmu izazvanom vizijama romantičarskog simbolizma Arnolda Beklina i Maksa Klingera, 1908. počinje da slika. Čita Šopenhauera. Takođe Ničea, koji će konceptom večnog povratka uticati na formiranje njegovog pogleda na svet. Prvo metafizičko otkrovenje doživeo je 1910. po selidbi u Firencu, kada je doživeo „čudan utisak /da vidi/ sve stvari po prvi put”. Tada nastaje Enigma jesenjeg popodneva, De Kirikovo prvo delo u metafizičkom duhu, najava početka istraživanja eksterijera, koje će, sledeće godine, nastaviti u Parizu. Njegovim slikama već tada dominiraju trgovi italijanskih gradova, ostvareni u enigmatičnoj atmosferi prisustva antičkih skulptura. Kad je izložio tri slike u Salonu nezavisnih (1913), primetili su ga Pikaso i Apoliner.
Prvi svetski rat je izmenio i De Kirikov život, ali ne i poetiku njegovog slikarstva. Ocenjen nesposobnim za vojsku, veći deo tog perioda provodi u bolnici u Ferari, gde je upoznao slikare Karla Karà i Filipa de Pizisa, s kojima osniva Metafizičku školu. Intenzivno radi i, pod uticajem jednog dramskog dela svog brata Alberta Savinija (pseudonim), slika krojačke lutke. U Ferari nastaju i njegovi prvi metafizički enterijeri. Tada je, po mnogima, ostvario svoja najpoznatija dela: Veliki metafizičar, Trubadur, Uznemirujuće muze… Po preseljenju u Rim, gde je početkom 1919. imao prvu samostalnu izložbu, sledi biografija svetski poznatog i priznatog umetnika.
Međutim, devedeset godina života i sedam decenija plodnog slikarskog, ali i književnog rada (na srpski su prevedena De Kirikova Sećanja mog života i metafizički roman Hebdomeros) nisu svodivi ni na kakvo ukratko. Kad bi to ukratko bilo moguće, u njega bi, kao u neku tesnu providnu čarapu stali De Kirikov uticaj na nadrealizam (kasnije na magični realizam i takozvanu transavangardu), zatim na Dalija, Ernsta, Magrita, Tangija…, kompleksni odnosi s Bretonom i nadrealistima, brojne izložbe u svetu, dva braka, teme njegovih slika dvadesetih godina (arheolozi, konji pored mora, trofeji, pejzaži u prostoriji, nameštaj u dolini, gladijator) koje nadrealisti kritikuju, povratak metafizičkom slikarstvu, ali u radosnijem, živopisnijem duhu, slikar koji je često i pisac… I kraj života, u dubokoj starosti, u Rimu 1978.
Izložba De Kirikovih dela u Koneljanu na svoj način je sinteza umetničkih dimenzija njegove biografije i, kao takva, jedno je izvanredno podsećanje na umetnikovo dugo putovanje. Među 71 izloženim delom nalazimo brojna remek-dela ovog maestra metafizičkog slikarstva, od italijanskih trgova i kula, trofeja, konjanika i krojačkih lutaka, do upaljenih i ugašenih Sunaca, misterioznih kupača (i serije Mitologije)… Tu je i manje poznati De Kiriko vajar, crtač, akvarelist.
U fokusu izložbe je širok izbor dela iz neometafizičkog perioda, dakle sezone poznog De Kirika, koji enigmi svog slikarstva dodaje tonove radosti, igre i jasnijeg svetla. Onomad se umetnik udaljio od ničeanskog Stimmunga, dakle od percepcije sveta kojom dominiraju mučna predosećanja.
Pomenimo da upravo ova zadužbina poseduje najvažniju i najkompletniju kolekciju De Kirika neometafizičara.
Verujem da se De Kiriko i čoveku 21. veka (po mogućnosti mislećem) otvara značenjskim dimenzijama svojih slikarskih vizija, dakle nudeći mu ulazak u svet umetničkog koji nije samo lepo za sebe. I tako, stojimo pred delima umetnika koji je 1916. u pismu Apolineru rekao da nas „Heraklit uči kako vreme ne postoji i da je na velikoj krivulji večnosti prošlost jednaka budućnosti” i pitamo se o razlozima umetnikovog izbora krojačkih lutaka, pustih trgova, Sunaca… Možda ćemo njegov umetnički pogled na svet i na čoveka koji spaja snove i sećanja, intuiciju i realnost naći aktuelnijim u našoj nego prethodnoj epohi? Njegove krojačke lutke, kao i u stvarnosti, nemaju lica. Nije li lice čovekovo počelo da nestaje upravo u Velikom ratu? A svi oni pusti trgovi i melanholija kao osnovna impresija? Možda će nas povesti u predele mišljenja koji nam nisu dragi: svet nas posmatra, a takav je bio pre nas i takav će biti i kad nas ne bude?
Svejedno, najlakše je reći: Ne znam. Možda i najpoštenije, jer svakom posetiocu treba ostaviti De Kirika u njegovom najčistijem izdanju, slobodnog i usred gomilanja reči o njemu i danas.
Ali pošteno je setiti se i Milene Pavlović Barili, koja nije skrivala uticaj velikog italijanskog majstora na svoje delo. Takođe treba reći da uređenje izložbe u Koneljanu dugujemo Viktoriji Noel-Džonson, vrsnom poznavaocu De Kirikovog opusa.
