Mетафизика Ђорђа де Кирика
Кад је изложио три слике у Салону независних 1913, приметили су га Пикасо и Аполинер. Први светски рат је изменио и Де Кириков живот, али не и поетику његовог сликарства
У овом периоду сте на путовању кроз северну Италију? Ако желите, свратите у Конељано (15 км источно од Тревиза). Разлог: дебео и леп – Metafisica continua, изложба слика Ђорђа де Кирика у Палати Сарчинели (11. октобар 2023 – 25. фебруар 2024, цена улазнице: 16 евра).
Најзгодније је сићи из воза на линији Венеција–Удине–Трст. Пет минута стрмом улицом која води према Дуому и Замку и… Ево вас пред лепом ренесансном палатом.
Изложбу је организовало Удружење Артика, у сарадњи с римском Задужбином Ђорђа и Изе де Кирико и општином Конељано. Сва изложена дела (уља, скулптуре, литографије…), укупно 71 експонат, припадају задужбини. Ако нисте посетили поставку у Риму (око 600 дела), онда имате разлог више за доживљај Де Кирика уживо, а не само дигитално.
Но, пре једног излетничког погледа на изложбу, сетимо се важнијих детаља уметниковог стваралачког пута. И живота, али не само због Црњанског, који је мислио да је важан и живот уметников.
Ђорђо де Кирико је рођен у Грчкој, у Волосу. Након очеве смрти и три године политехничких студија у Атини, с мајком и братом се 1906. преселио у Минхен, где је похађао Академију лепих уметности. У ентузијазму изазваном визијама романтичарског симболизма Арнолда Беклина и Макса Клингера, 1908. почиње да слика. Чита Шопенхауера. Такође Ничеа, који ће концептом вечног повратка утицати на формирање његовог погледа на свет. Прво метафизичко откровење доживео је 1910. по селидби у Фиренцу, када је доживео „чудан утисак /да види/ све ствари по први пут”. Тада настаје Енигма јесењег поподнева, Де Кириково прво дело у метафизичком духу, најава почетка истраживања екстеријера, које ће, следеће године, наставити у Паризу. Његовим сликама већ тада доминирају тргови италијанских градова, остварени у енигматичној атмосфери присуства античких скулптура. Кад је изложио три слике у Салону независних (1913), приметили су га Пикасо и Аполинер.
Први светски рат је изменио и Де Кириков живот, али не и поетику његовог сликарства. Оцењен неспособним за војску, већи део тог периода проводи у болници у Ферари, где је упознао сликаре Карла Карà и Филипа де Пизиса, с којима оснива Метафизичку школу. Интензивно ради и, под утицајем једног драмског дела свог брата Алберта Савинија (псеудоним), слика кројачке лутке. У Ферари настају и његови први метафизички ентеријери. Тада је, по многима, остварио своја најпознатија дела: Велики метафизичар, Трубадур, Узнемирујуће музе… По пресељењу у Рим, где је почетком 1919. имао прву самосталну изложбу, следи биографија светски познатог и признатог уметника.
Међутим, деведесет година живота и седам деценија плодног сликарског, али и књижевног рада (на српски су преведена Де Кирикова Сећања мог живота и метафизички роман Хебдомерос) нису сводиви ни на какво укратко. Кад би то укратко било могуће, у њега би, као у неку тесну провидну чарапу стали Де Кириков утицај на надреализам (касније на магични реализам и такозвану трансавангарду), затим на Далија, Ернста, Магрита, Тангија…, комплексни односи с Бретоном и надреалистима, бројне изложбе у свету, два брака, теме његових слика двадесетих година (археолози, коњи поред мора, трофеји, пејзажи у просторији, намештај у долини, гладијатор) које надреалисти критикују, повратак метафизичком сликарству, али у радоснијем, живописнијем духу, сликар који је често и писац… И крај живота, у дубокој старости, у Риму 1978.
Изложба Де Кирикових дела у Конељану на свој начин је синтеза уметничких димензија његове биографије и, као таква, једно је изванредно подсећање на уметниково дуго путовање. Међу 71 изложеним делом налазимо бројна ремек-дела овог маестра метафизичког сликарства, од италијанских тргова и кула, трофеја, коњаника и кројачких лутака, до упаљених и угашених Сунаца, мистериозних купача (и серије Митологије)… Ту је и мање познати Де Кирико вајар, цртач, акварелист.
У фокусу изложбе је широк избор дела из неометафизичког периода, дакле сезоне позног Де Кирика, који енигми свог сликарства додаје тонове радости, игре и јаснијег светла. Ономад се уметник удаљио од ничеанског Stimmunga, дакле од перцепције света којом доминирају мучна предосећања.
Поменимо да управо ова задужбина поседује најважнију и најкомплетнију колекцију Де Кирика неометафизичара.
Верујем да се Де Кирико и човеку 21. века (по могућности мислећем) отвара значењским димензијама својих сликарских визија, дакле нудећи му улазак у свет уметничког који није само лепо за себе. И тако, стојимо пред делима уметника који је 1916. у писму Аполинеру рекао да нас „Хераклит учи како време не постоји и да је на великој кривуљи вечности прошлост једнака будућности” и питамо се о разлозима уметниковог избора кројачких лутака, пустих тргова, Сунаца… Можда ћемо његов уметнички поглед на свет и на човека који спаја снове и сећања, интуицију и реалност наћи актуелнијим у нашој него претходној епохи? Његове кројачке лутке, као и у стварности, немају лица. Није ли лице човеково почело да нестаје управо у Великом рату? А сви они пусти тргови и меланхолија као основна импресија? Можда ће нас повести у пределе мишљења који нам нису драги: свет нас посматра, а такав је био пре нас и такав ће бити и кад нас не буде?
Свеједно, најлакше је рећи: Не знам. Можда и најпоштеније, јер сваком посетиоцу треба оставити Де Кирика у његовом најчистијем издању, слободног и усред гомилања речи о њему и данас.
Али поштено је сетити се и Милене Павловић Барили, која није скривала утицај великог италијанског мајстора на своје дело. Такође треба рећи да уређење изложбе у Конељану дугујемо Викторији Ноел-Џонсон, врсном познаваоцу Де Кириковог опуса.
