Kupio sam novine, a ne novinu
Upotreba vezničkog izraza „bez da” zamenjiva je našim vezničkim izrazom „a da”, uz obaveznu negaciju. Ronaldo je došao na prvenstvo, bez da je postigao i jedan gol u kvalifikacijama”; „Ronaldo je došao na prvenstvo, a da nije postigao nijedan gol u kvalifikacijama”
Neke od jezičkih nepravilnosti uporno opstaju u jeziku, čak se i sve više
ukorenjuju, mada lingvisti neprestano ukazuju na njih. Među najraširenijima je upotreba vezničkog izraza bez da. On se u srpskom jeziku javio pre bezmalo dvesta godina, naročito u krajevima nekadašnjeg austrijske, odnosno austrougarske monarhije. Nalazimo ga u delima Jakova Ignjatovića: „A boga ti, oče, šta si noćas tako tumarao – zapita ga ljubopitljivo Jula, bez da je na posljednje kaluđersko pitanje pazila” (Đurađ Branković), Bogoboja Atanackovića: „Dete omiluje dete, pa se begenišu bez da znaju zašto” (Dva idola), Katarine Popović Midžine: „Sveži obran grašak … bez da ga pereš meti sa malo masti … neka se upriga” (Veliki srpski kuvar) i dr. I danas je vrlo zastupljena čak i u medijima čiji jezik smatramo uzornim.
Ova prevedenica nemačkog složenog veznika ohne dass potpuno je, i gramatički i
značenjski, zamenjiva našim vezničkim izrazom a da, uz obaveznu negaciju. Evo nekih primera iz dnevne štampe: „Ronaldo je došao na prvenstvo, bez da je postigao i jedan gol u kvalifikacijama”; „Ronaldo je došao na prvenstvo, a da nije postigao nijedan gol u kvalifikacijama”; „Neću da pristanem na to, bez da kažem reč protiv”; „Neću da pristanem na to, a da ne kažem reč protiv”.
***
Drugo na šta lingvisti skreću pažnju jeste danas vrlo česta upotreba jedninskog
oblika novina („Kupio sam novinu”, „U novini sam pročitao”, „Kad kažem novina, mislim Politika”), umesto odavno normiranog množinskog oblika novine.
Novine (s akcentom na o) kao naziv za dnevno ili periodično glasilo jesu
poreklom od imenice novina (s akcentom na i), koja ima i jedninu i množinu, a označava novost bilo koje vrste – novo dostignuće („U nauci su potrebne novine i promene”), nov postupak u stvaralaštvu („Svaka novina u poeziji nije nadrealizam“), pa, ređe, i vest o novom događaju („Moram da ti ispričam sve novine!”). Kako se na stranicama (i njih je uvek više od jedne) novina ne objavljuje samo jedna novost već uvek više njih, to je jasno da ni naziv glasila ne treba da bude u jednini. Novine su zajednički imenitelj za sve ono
što se nalazi na stranicama lista.
Mada je i u staro vreme poneko upotrebljavao jedninski oblik („Pečatana je u
Temišvaru novina, koju su Srbi nazivali ’Temišvarka’”, nalazimo u Brankovom kolu iz 1897), već tada je preovladavao množinski oblik (Već od juče se o tom mislim. Da se daš u novine metnuti da se ženiš, piše Jakov Ignjatović 1860. god.). Ipak, nešto pod „pritiskom” novinara, a i nekih urednika novina koji tvrde da postoji potreba da ova imenica dobije i jedninu, neki normativisti su počeli da se zalažu za standardizovanje jednine. Zasad norma nalaže samo množinu: „Kupio sam novine”; „To sam pročitao u novinama”, a da li će se i kada to pravilo promeniti, ostaje da pokaže praksa.
