Crvena, plava, žuta, zelena…

Orah, jasen, lipa, dud, kopriva, broć, ruj – neke su od biljaka korišćenih za bojenje prediva. Izložba „Čitanje boja” u Etnografskom muzeju u Beogradu daje odgovor na pitanje kako se to radilo, uz podatke vezane za bojenje tekstila od neolita do današnjih dana.

S obzirom na to da je tekstilna industrija treći najveći zagađivač u svetu, Marina Cvetković, muzejski savetnik i autorka izložbe, osvetlila je i ekološki aspekt postavke ukazujući na mogućnosti upotrebe prirodnih boja.

– Pedesetih godina 20. veka na terenu su beleženi recepti, pa se nadamo da će sačuvana znanja zaživeti jer je svetski trend vraćanje korenima zbog destruktivnog odnosa čoveka prema prirodi – objašnjava Cvetkovićeva.

Iz bogate muzejske kolekcije prirodno bojenih uzoraka prediva predstavljena su 63 predmeta, većinom iz 19. veka, sa teritorije cele Srbije.

– U muzeju imamo 52.000 predmeta, od toga dve trećine je tekstil. Tako da je glavni akcenat postavke na tekstilu s osvrtom na kulturnu istoriju boja – kaže autorka izložbe napominjući da su boje kompleksan fenomen koji uključuje mnoge nauke – fiziku, tu pre svega misli na vezu boje i svetlosti ukazujući na Njutnovo otkriće iz 1666. godine, hemiju, fiziologiju, likovnu umetnost, društvene nauke (lingvistiku, antropologiju, arheologiju)…

Simbol vatre i krvi, ljubavi i đavola

Izloženi predmeti su bojeni prirodnim putem i na osnovu dominantne boje  podeljeni u segmente: crvena, plava, crna, žuta, zelena i njihove srodne boje.

Ovom izložbom napravljen je osvrt na specifičnost i simboliku boja koje su one imale u našem društvu.

– Značenja boja su se menjala kroz vreme. Na primer, crvena je od obožavane boje u srednjem veku postala simbol đavola i pakla. Ne voli je ni protestantizam, ni romantizam, koji su okrenuti svedenim, neutralnim bojama. U 18. veku, s Francuskom revolucijom, crvena postaje simbol prolivene krvi za slobodu, a u 20. veku polako je preuzima komunizam – objašnjava  Cvetkovićeva.

Bojadžije značajnije počinju da se razvijaju u starom veku, u tom poslu prednjače Feničani, Egipćani i Grci.

– Otkrivanjem Novog sveta u upotrebu su ušle nove sirovine. Na primer, za crvenu boju korišćeni su vaši – krmez i biljka broć. Prirodno bojenje je bilo zastupljeno sve do 1856. godine, kada je engleski hemičar Vilijam Perkin otkrio sintetičke boje – kaže autorka izložbe.

U Srbiji se odeća pravila i bojila dugo u domaćinstvima na selu. Od materijala je najčešće korišćena vuna jer najbolje prima boju, za razliku od konoplje koja teže prima boju, pa su tkanine bleđe.

– Za dobijanje boja u domaćoj radinosti najviše su se upotrebljavali delovi drveća ili zeljastih biljaka. Koren, kora, list i plod oraha, jasena, bresta, lipe, vrbe, leske, dunje, višnje, bagrema, hrasta, kao i broć, kopriva, sirak, kamilica, gavez, detelina – kaže Marina Cvetković.

Proces bojenja zasnivao se na termičkoj obradi smese bojiva rastvorenih u vodi s predivom. Tamnije nijanse su se dobijale dužim držanjem prediva u boji. Dobra rešenja su se prenosila s kolena na koleno.

– Da bi boja bila postojana i da bi se bolje vezivala za tekstil postojali su fiksiri koje su žene same proizvodile: maja kojom se sirilo, mokraća (dečja), stipsa, raso od kiselog kupusa, galica ili plavi kamen, sirće – objašnjava naša sagovornica.

Najlakše se dobijala zelena boja, ali se teško zadržavala. Za smeđu i sivu takođe je bilo dosta sirovina.

Primećujemo da nedostaje bela boja.

– Ona se dobija beljenjem, a ne farbanjem. Jeste značajna, jer je u izradi nošnji bila najstarija. Crvenom bojom počinje izložba. Ona se nekada koristila prilikom svadbenih običaja, za sreću, ali i kao zaštita od zlih sila. Mlada se u nekim krajevima naše zemlje ogrće crvenom kabanicom ili se ispred nje prostire crveno platno, na taj način teraju se nečiste sile, iz istih razloga i dete u kolevci pokriva se crvenim pokrivačem – priča autorka izložbe dok nam pominje neke od mnogobrojnih naziva za crvenu – aleva, alena, rumena, rusa, rujna, bordo, bođak...

Među eksponatima dominira crvena dolama od čoje – građanski odevni predmet za bogatiji sloj društva. Tu su jastuci, ćilimi, delove nošnji iz 19. veka, jastučnica, čarape i kabanica, koje su nosile kiridžije.

– To su bili ljudi koji su prenosili vesti i robu u udaljenim krajevima i prolazili nepristupačnim predelima, šumama, u kojima je opasnost vrebala i od hajduka i od divljih zveri te je crvena kabanica imala zaštitno svojstvo.

U našoj tradiciji zelena boja se povezuje s napretkom, veseljem, ali s druge strane čest je atribut mitskih bića, vezuje se za veštice, zmajeve, vile.

– Zelena se dobijala najčešće od lišća praske, koprive, oraha, deteline, breze. Bila je nepostojana pa su se mešale srpak – žuta i čivit – plava i dobijala stabilnija zelena. Među izloženim predmetima su i svetlozelene rukavice iz 1969. godine bojene uz pomoć lišća paprike – priča autorka izložbe.

Orah za crnu

Za dobijanje crne najviše se koristio orah. Izloženi su zubun, čaršav, kabanica, čarape, prekrivač bojen orahom, dunjom i šljivom. Čivit je bio jako skup za pravljenje crne boje, pa se umesto njega koristio jasen, napominje Cvetkovićeva.

Krećući se ukrug od boje do boje stigli smo i do žute koja u narodu ima dvostruko značenje – vezuje se za radost, sunce, zlato, žito, ali asocira i na bolest, bledilo, smrt.

– Za pravljenje žute ima puno sirovina. Boja je najčešće u koloritima smeđe, žućkaste i dobija se od komina, a narandžaste nijanse od lista ruja, koji se često koristio – reči su naše sagovornice dodajući da sledeća – plava boja nije bila puno zastupljena jer nije bilo dovoljno sirovina za njeno dobijanje.

– Naziv za plavu se menjao – plavo je označavalo svetle nijanse, a sinje tamne. Kod nas je za bojenje prvo bila u upotrebi sinjevica, trava, ali je ta boja bila nepostojana. S dolaskom indiga iz Azije i Srednje Amerike potpuno se prešlo na njegovo korišćenje – priča naša sagovornica očito dobro potkovana znanjem.

Crvena od nara i krmeza

Svaka regija ima svoje sirovine koje zavise od podneblja, pa se tako crvena boja u Azerbejdžanu pravi od nara, a u Srbiji od broća i krmeza, to su vaši koje su se skupljale na hrastu. Njih su koristile bojadžije, ali su mogle da se nabave i trgovačkim putem.