Црвена, плава, жута, зелена…

Орах, јасен, липа, дуд, коприва, броћ, руј – неке су од биљака коришћених за бојење предива. Изложба „Читање боја” у Етнографском музеју у Београду даје одговор на питање како се то радило, уз податке везане за бојење текстила од неолита до данашњих дана.

С обзиром на то да је текстилна индустрија трећи највећи загађивач у свету, Марина Цветковић, музејски саветник и ауторка изложбе, осветлила је и еколошки аспект поставке указујући на могућности употребе природних боја.

– Педесетих година 20. века на терену су бележени рецепти, па се надамо да ће сачувана знања заживети јер је светски тренд враћање коренима због деструктивног односа човека према природи – објашњава Цветковићева.

Из богате музејске колекције природно бојених узорака предива представљена су 63 предмета, већином из 19. века, са територије целе Србије.

– У музеју имамо 52.000 предмета, од тога две трећине је текстил. Тако да је главни акценат поставке на текстилу с освртом на културну историју боја – каже ауторка изложбе напомињући да су боје комплексан феномен који укључује многе науке – физику, ту пре свега мисли на везу боје и светлости указујући на Њутново откриће из 1666. године, хемију, физиологију, ликовну уметност, друштвене науке (лингвистику, антропологију, археологију)…

Симбол ватре и крви, љубави и ђавола

Изложени предмети су бојени природним путем и на основу доминантне боје  подељени у сегменте: црвена, плава, црна, жута, зелена и њихове сродне боје.

Овом изложбом направљен је осврт на специфичност и симболику боја које су оне имале у нашем друштву.

– Значења боја су се мењала кроз време. На пример, црвена је од обожаване боје у средњем веку постала симбол ђавола и пакла. Не воли је ни протестантизам, ни романтизам, који су окренути сведеним, неутралним бојама. У 18. веку, с Француском револуцијом, црвена постаје симбол проливене крви за слободу, а у 20. веку полако је преузима комунизам – објашњава  Цветковићева.

Бојаџије значајније почињу да се развијају у старом веку, у том послу предњаче Феничани, Египћани и Грци.

– Откривањем Новог света у употребу су ушле нове сировине. На пример, за црвену боју коришћени су ваши – крмез и биљка броћ. Природно бојење је било заступљено све до 1856. године, када је енглески хемичар Вилијам Перкин открио синтетичке боје – каже ауторка изложбе.

У Србији се одећа правила и бојила дуго у домаћинствима на селу. Од материјала је најчешће коришћена вуна јер најбоље прима боју, за разлику од конопље која теже прима боју, па су тканине блеђе.

– За добијање боја у домаћој радиности највише су се употребљавали делови дрвећа или зељастих биљака. Корен, кора, лист и плод ораха, јасена, бреста, липе, врбе, леске, дуње, вишње, багрема, храста, као и броћ, коприва, сирак, камилица, гавез, детелина – каже Марина Цветковић.

Процес бојења заснивао се на термичкој обради смесе бојива растворених у води с предивом. Тамније нијансе су се добијале дужим држањем предива у боји. Добра решења су се преносила с колена на колено.

– Да би боја била постојана и да би се боље везивала за текстил постојали су фиксири које су жене саме производиле: маја којом се сирило, мокраћа (дечја), стипса, расо од киселог купуса, галица или плави камен, сирће – објашњава наша саговорница.

Најлакше се добијала зелена боја, али се тешко задржавала. За смеђу и сиву такође је било доста сировина.

Примећујемо да недостаје бела боја.

– Она се добија бељењем, а не фарбањем. Јесте значајна, јер је у изради ношњи била најстарија. Црвеном бојом почиње изложба. Она се некада користила приликом свадбених обичаја, за срећу, али и као заштита од злих сила. Млада се у неким крајевима наше земље огрће црвеном кабаницом или се испред ње простире црвено платно, на тај начин терају се нечисте силе, из истих разлога и дете у колевци покрива се црвеним покривачем – прича ауторка изложбе док нам помиње неке од многобројних назива за црвену – алева, алена, румена, руса, рујна, бордо, бођак...

Међу експонатима доминира црвена долама од чоје – грађански одевни предмет за богатији слој друштва. Ту су јастуци, ћилими, делове ношњи из 19. века, јастучница, чарапе и кабаница, које су носиле кириџије.

– То су били људи који су преносили вести и робу у удаљеним крајевима и пролазили неприступачним пределима, шумама, у којима је опасност вребала и од хајдука и од дивљих звери те је црвена кабаница имала заштитно својство.

У нашој традицији зелена боја се повезује с напретком, весељем, али с друге стране чест је атрибут митских бића, везује се за вештице, змајеве, виле.

– Зелена се добијала најчешће од лишћа праске, коприве, ораха, детелине, брезе. Била је непостојана па су се мешале српак – жута и чивит – плава и добијала стабилнија зелена. Међу изложеним предметима су и светлозелене рукавице из 1969. године бојене уз помоћ лишћа паприке – прича ауторка изложбе.

Орах за црну

За добијање црне највише се користио орах. Изложени су зубун, чаршав, кабаница, чарапе, прекривач бојен орахом, дуњом и шљивом. Чивит је био јако скуп за прављење црне боје, па се уместо њега користио јасен, напомиње Цветковићева.

Крећући се укруг од боје до боје стигли смо и до жуте која у народу има двоструко значење – везује се за радост, сунце, злато, жито, али асоцира и на болест, бледило, смрт.

– За прављење жуте има пуно сировина. Боја је најчешће у колоритима смеђе, жућкасте и добија се од комина, а наранџасте нијансе од листа руја, који се често користио – речи су наше саговорнице додајући да следећа – плава боја није била пуно заступљена јер није било довољно сировина за њено добијање.

– Назив за плаву се мењао – плаво је означавало светле нијансе, а сиње тамне. Код нас је за бојење прво била у употреби сињевица, трава, али је та боја била непостојана. С доласком индига из Азије и Средње Америке потпуно се прешло на његово коришћење – прича наша саговорница очито добро поткована знањем.

Црвена од нара и крмеза

Свака регија има своје сировине које зависе од поднебља, па се тако црвена боја у Азербејџану прави од нара, а у Србији од броћа и крмеза, то су ваши које су се скупљале на храсту. Њих су користиле бојаџије, али су могле да се набаве и трговачким путем.