Pisac ne čuva tajne

Kći sicilijanske princeze i umetnice i etnologa kosmopolite, Dača Maraini, rođena je 1936. u gradiću Fijezole pokraj Firence. Kao sedmogodišnja devojčica našla se s roditeljima, koji su pobegli pred Musolinijevim fašizmom u Japan, u koncentracionom logoru u Nagoji. Karijera razuđenih delatnosti čuvene italijanske književnice s više od šezdeset nagrada obuhvata, pored pisanja i snimanje filmova, scenarije, predavanja, učešće u pozorišnom životu. Njen obiman književni opus, s romanima, pripovetkama, esejima, poezijom, pričama za decu, sadrži preko stotinu knjiga, među kojima su na srpski prevedene Uspomene jedne kradljivice, Dug život Marijane Ukrije, Voz za Budimpeštu. Važne teme njenih knjiga su zloupotreba moći i istraživanje slobode žene, majčinstvo, pobačaj, ženska seksualnost, nasilje nad ženama, menjanje tradicionalnih rodnih uloga.

Zahvaljujući izdavačkoj kući Klio čitaoci u Srbiji su nagrađeni još jednom izuzetnom knjigom Dače Maraini. Roman Dragi Pjer Paolo slika njeno prijateljstvo s Pjerom Paolom Pazolinijem, ljude i vreme u kojem je veliki režiser i pisac živeo.

Napisali ste roman u pismima, izabravši formu u kojoj možete da iskažete najintimnija osećanja i misli. Šta vam je ovakvo ispisivanje sećanja omogućilo da vidite i razumete? Nešto što niste primećivali za vreme Pazolinijevog života?

Ljudi su tajanstveni, nikad ne možemo da ih dokučimo u potpunosti. Duh se menja, te se tako, čak i kad mislimo da nekog poznajemo, pokaže da se on s vremenom promenio. Pazolinija je obeležavala dvostruka ličnost, i to ne zbog toga što je imao podvojen karakter, već zbog stalnih kleveta i napada na njegove ideje i homoseksualnost. U javnosti ga je to činilo žučnim i ponekad oštrim dok je u privatnom životu, s prijateljima, bio blag, ljubazan i privržen.

Opisujete putovanja i letovanja u zajedničkoj vili, gde ste provodili odmor i stvaralačke dane sa suprugom, piscem Albertom Moravijom i zajedničkim prijateljem Pazolinijem. Kako su ova dva izuzetna čoveka uticala na vas, a kako su oni pokazivali da im je potrebno društvo jedne talentovane i emancipovane književnice?

Teško je reći kako na nekog utiču osobe sličnih ukusa i izbora. Potičem iz porodice koja je još od mog detinjstva snažno uticala na mene. Baka Engleskinja pisala je putopise, bila je živahna i hrabra žena, moj otac antropolog provodio je vreme s knjigama, pišući poeziju, majka, slikarka, slobodoumna i hrabra žena, takođe je pisala kratke priče. Ja sam već u trinaestoj godini objavljivala u školskom časopisu, u Palermu. Alberta Moraviju, Pjera Paola Pazolinija i mene povezivali su prijateljstvo i ljubav koji su trajali do kraja njihovih života. Svakako da su mi ova dva pisca bila izuzetni uzori, ali ljubav prema pisanju prvo sam stekla u porodici.

U jednom intervjuu kažete kako putovanje shvatate kao oblik bolesti i terapije. Koji su se simptomi pojavili na tim zajedničkim putovanjima i kako ste ih lečili?

Pre nego o bolesti, govorila sam o procesu spoznaje. Suočavanje s drugom kulturom ponekad može da izazove pometnju, pri tome ne mislim ni na šta loše. Bolest i pometnja mogu pokrenuti promene u životu, čak i delotvorne.

Pisanjem ove knjige rekonstruisali ste i značajan deo sopstvenog života. Šta ste u njemu otkrili, a šta prećutali?

Pisac ne sme da čuva tajne. Da bi se usudio da piše o tuđim životima, prvo mora da pokaže sebe, da se izloži i razotkrije. Uostalom, smatram da je pisanje lekovito. Majčina smrt gurnula me je u depresiju. Potražila sam pomoć psihoanalitičara, ali mi nije koristila. Pomoglo mi je pisanje.

Nesumnjivo je da je Pazolinijev eros, strastan odnos prema životu i umetnosti delovao podjednako zanosno i na žene i na muškarce. Ako je uopšte moguće dokučiti, čime ih je osvajao, kad izuzmemo talenat i inteligenciju, koji se prepoznaju i kod drugih?

Pazolini je voleo žene, poput Marije Kalas ili Silvane Mauri, kojoj je u divnim pismima izjavljivao mladalačku ljubav. Sada su ta pisma dostupna čitaocima. Međutim, on je isticao da to nije bila seksualna već platonska ljubav. Verujem da postoji takav danteovski oblik ljubavi. Dante, koji je oženjen i ima decu, pod uticajem provansalske kulture, zaljubljuje se u Beatriče, koja je takođe udata. Njihova ljubav je simbolična, sačinjena od poverenja, poštovanja i nežnosti da nikad ne preraste u seksualnu. Pazolini je govorio da ne može da vodi ljubav sa ženom jer bi za njega to bio incest, s obzirom na njegovu duboku i jaku povezanost s majkom.

Kako tumačite njegovu podvojenost na konformistu i borca za „ponižene i uvređene”? Da li su ove suprotnosti obe bile autentične?

Iskreno, ne verujem da je bio konformista. Naprotiv, stalno su ga napadali upravo zbog toga što je antikonformista. Već to što se, kao homoseksualac, zaljubio u ženu nije bio konformizam.

Zanimljiv je vaš zajednički odnos prema majci. U knjizi opisujete Pazolinijevu naglašenu povezanost s majkom, takođe spominjete i svoju, podvlačeći je prevelikom, skoro bolesnom patnjom posle majčine smrti. Koliko su vaši odnosi prema majkama oblikovali vaše prijateljstvo?

Kao mala sam bila privrženija ocu nego majci jer je on za mene predstavljao avanturu, putovanja, divne svetove koje je posećivao. Majka, koja je simbolizovala kuću, školu, obaveze, svakodnevicu, bila mi je dosadna. Tokom sazrevanja otkrila sam da se otac u stvari malo bavio porodicom i da je sve bilo na majci, koja je žrtvovala talenat i strast prema slikanju kako bi se brinula o nama, trima ćerkama. Naučila sam da prepoznam njenu hrabrost, snagu, njen otvoreni duh i, kad je preminula, veoma teško sam podnela njen nestanak.

U pisanju knjige „Dragi Pjer Paolo” pronašli ste uzdržan i otmen ton lišen jeftinog sentimenta i analitičkog preispitivanja. Često izranja Pazolinijeva plahovitost i afektivnost, ali i vaša veština da umirite i da se nosite s njegovom dečačkom neobuzdanošću. Koliko su vam u tome pomogli vaše zanimanje za svet žena i likovi iz vaših romana, koji pisca uvek podučavaju kako da se nosi sa stvarnim životom?

Ne znam, mislim da je to pitanje karaktera. U koncentracionom logoru u Japanu tokom rata naučila sam kako da se suočim s opasnostima i da im se oduprem, a da ne potonem. Takođe sam saznala šta je to tolerancija, razumevanje drugog, a šta solidarnost. Možda mi je to pomoglo.

Pišete o Pazoliniju – večitom dečaku sa umom kritičkog intelektualca. U jednom snu on je vaš sin koji s dečacima igra fudbal. U stvarnom restoranu posle njegovog dramatičnog krvarenja izazvanog stomačnim čirom, pridržavate ga u krilu i ta scena nedvosmisleno podseća na Pijetu. Kako ste u sebi spojili taj pokroviteljski odnos majčinstva i odano prijateljstvo, koje mora da počiva na snagama približno jednakih?

Prijateljstvo s Pazolinijem moralo je da bude povezano s duhom materinstva, osećanja koje je preplavilo njegov život. Od detinjstva, posle očevog odbijanja i njegovog nasilništva, počeo je da brani majku i to je između njih dvoje stvorilo duboku i čvrstu povezanost, koja je neizbežno uticala na njegove odnose s drugim ženama.

Dotičete se i njegove surove smrti koja je do danas ostala nerazjašnjena. Na koji način je ona bila predskazanje društva u kojem živimo?

Naravno, nasilna smrt jednog pesnika simbolično mnogo toga govori o vremenu u kojem živimo. Kao da nam to poručuje da su u potrošačkom društvu poezija, inteligencija, sećanja postali ne samo uzaludni već i neprijatelji. Uznemirujuća je i činjenica da je nemoguće saznati ko je zapravo priželjkivao njegovu smrt.