Писац не чува тајне

Кћи сицилијанске принцезе и уметнице и етнолога космополите, Дача Мараини, рођена је 1936. у градићу Фијезоле покрај Фиренце. Као седмогодишња девојчица нашла се с родитељима, који су побегли пред Мусолинијевим фашизмом у Јапан, у концентрационом логору у Нагоји. Каријера разуђених делатности чувене италијанске књижевнице с више од шездесет награда обухвата, поред писања и снимање филмова, сценарије, предавања, учешће у позоришном животу. Њен обиман књижевни опус, с романима, приповеткама, есејима, поезијом, причама за децу, садржи преко стотину књига, међу којима су на српски преведене Успомене једне крадљивице, Дуг живот Маријане Укрије, Воз за Будимпешту. Важне теме њених књига су злоупотреба моћи и истраживање слободе жене, мајчинство, побачај, женска сексуалност, насиље над женама, мењање традиционалних родних улога.

Захваљујући издавачкој кући Клио читаоци у Србији су награђени још једном изузетном књигом Даче Мараини. Роман Драги Пјер Паоло слика њено пријатељство с Пјером Паолом Пазолинијем, људе и време у којем је велики режисер и писац живео.

Написали сте роман у писмима, изабравши форму у којој можете да искажете најинтимнија осећања и мисли. Шта вам је овакво исписивање сећања омогућило да видите и разумете? Нешто што нисте примећивали за време Пазолинијевог живота?

Људи су тајанствени, никад не можемо да их докучимо у потпуности. Дух се мења, те се тако, чак и кад мислимо да неког познајемо, покаже да се он с временом променио. Пазолинија је обележавала двострука личност, и то не због тога што је имао подвојен карактер, већ због сталних клевета и напада на његове идеје и хомосексуалност. У јавности га је то чинило жучним и понекад оштрим док је у приватном животу, с пријатељима, био благ, љубазан и привржен.

Описујете путовања и летовања у заједничкој вили, где сте проводили одмор и стваралачке дане са супругом, писцем Албертом Моравијом и заједничким пријатељем Пазолинијем. Како су ова два изузетна човека утицала на вас, а како су они показивали да им је потребно друштво једне талентоване и еманциповане књижевнице?

Тешко је рећи како на неког утичу особе сличних укуса и избора. Потичем из породице која је још од мог детињства снажно утицала на мене. Бака Енглескиња писала је путописе, била је живахна и храбра жена, мој отац антрополог проводио је време с књигама, пишући поезију, мајка, сликарка, слободоумна и храбра жена, такође је писала кратке приче. Ја сам већ у тринаестој години објављивала у школском часопису, у Палерму. Алберта Моравију, Пјера Паола Пазолинија и мене повезивали су пријатељство и љубав који су трајали до краја њихових живота. Свакако да су ми ова два писца била изузетни узори, али љубав према писању прво сам стекла у породици.

У једном интервјуу кажете како путовање схватате као облик болести и терапије. Који су се симптоми појавили на тим заједничким путовањима и како сте их лечили?

Пре него о болести, говорила сам о процесу спознаје. Суочавање с другом културом понекад може да изазове пометњу, при томе не мислим ни на шта лоше. Болест и пометња могу покренути промене у животу, чак и делотворне.

Писањем ове књиге реконструисали сте и значајан део сопственог живота. Шта сте у њему открили, а шта прећутали?

Писац не сме да чува тајне. Да би се усудио да пише о туђим животима, прво мора да покаже себе, да се изложи и разоткрије. Уосталом, сматрам да је писање лековито. Мајчина смрт гурнула ме је у депресију. Потражила сам помоћ психоаналитичара, али ми није користила. Помогло ми је писање.

Несумњиво је да је Пазолинијев ерос, страстан однос према животу и уметности деловао подједнако заносно и на жене и на мушкарце. Ако је уопште могуће докучити, чиме их је освајао, кад изузмемо таленат и интелигенцију, који се препознају и код других?

Пазолини је волео жене, попут Марије Калас или Силване Маури, којој је у дивним писмима изјављивао младалачку љубав. Сада су та писма доступна читаоцима. Међутим, он је истицао да то није била сексуална већ платонска љубав. Верујем да постоји такав дантеовски облик љубави. Данте, који је ожењен и има децу, под утицајем провансалске културе, заљубљује се у Беатриче, која је такође удата. Њихова љубав је симболична, сачињена од поверења, поштовања и нежности да никад не прерасте у сексуалну. Пазолини је говорио да не може да води љубав са женом јер би за њега то био инцест, с обзиром на његову дубоку и јаку повезаност с мајком.

Како тумачите његову подвојеност на конформисту и борца за „понижене и увређене”? Да ли су ове супротности обе биле аутентичне?

Искрено, не верујем да је био конформиста. Напротив, стално су га нападали управо због тога што је антиконформиста. Већ то што се, као хомосексуалац, заљубио у жену није био конформизам.

Занимљив је ваш заједнички однос према мајци. У књизи описујете Пазолинијеву наглашену повезаност с мајком, такође спомињете и своју, подвлачећи је превеликом, скоро болесном патњом после мајчине смрти. Колико су ваши односи према мајкама обликовали ваше пријатељство?

Као мала сам била приврженија оцу него мајци јер је он за мене представљао авантуру, путовања, дивне светове које је посећивао. Мајка, која је симболизовала кућу, школу, обавезе, свакодневицу, била ми је досадна. Током сазревања открила сам да се отац у ствари мало бавио породицом и да је све било на мајци, која је жртвовала таленат и страст према сликању како би се бринула о нама, трима ћеркама. Научила сам да препознам њену храброст, снагу, њен отворени дух и, кад је преминула, веома тешко сам поднела њен нестанак.

У писању књиге „Драги Пјер Паоло” пронашли сте уздржан и отмен тон лишен јефтиног сентимента и аналитичког преиспитивања. Често израња Пазолинијева плаховитост и афективност, али и ваша вештина да умирите и да се носите с његовом дечачком необузданошћу. Колико су вам у томе помогли ваше занимање за свет жена и ликови из ваших романа, који писца увек подучавају како да се носи са стварним животом?

Не знам, мислим да је то питање карактера. У концентрационом логору у Јапану током рата научила сам како да се суочим с опасностима и да им се одупрем, а да не потонем. Такође сам сазнала шта је то толеранција, разумевање другог, а шта солидарност. Можда ми је то помогло.

Пишете о Пазолинију – вечитом дечаку са умом критичког интелектуалца. У једном сну он је ваш син који с дечацима игра фудбал. У стварном ресторану после његовог драматичног крварења изазваног стомачним чиром, придржавате га у крилу и та сцена недвосмислено подсећа на Пијету. Како сте у себи спојили тај покровитељски однос мајчинства и одано пријатељство, које мора да почива на снагама приближно једнаких?

Пријатељство с Пазолинијем морало је да буде повезано с духом материнства, осећања које је преплавило његов живот. Од детињства, после очевог одбијања и његовог насилништва, почео је да брани мајку и то је између њих двоје створило дубоку и чврсту повезаност, која је неизбежно утицала на његове односе с другим женама.

Дотичете се и његове сурове смрти која је до данас остала неразјашњена. На који начин је она била предсказање друштва у којем живимо?

Наравно, насилна смрт једног песника симболично много тога говори о времену у којем живимо. Као да нам то поручује да су у потрошачком друштву поезија, интелигенција, сећања постали не само узалудни већ и непријатељи. Узнемирујућа је и чињеница да је немогуће сазнати ко је заправо прижељкивао његову смрт.