U Londonu niste stranac

Prvi susret s Londonom imali smo na aerodromu „Stansted”, koji je od centra udaljen oko sat i deset minuta vozom i udoban je kao i naš „Soko”. Moderan, čist, ima dobro grejanje. Vozovi idu na svakih dvadesetak minuta.

Cena karte koju možete da platite unapred onlajn ili na samom aerodromu u jednom pravcu košta malo više od 15 funti. Da biste lakše i jeftinije plaćali u Londonu, preporuka je da se koristi bankovna kartica koja ima opciju beskontaktnog plaćanja. Da biste platili prevoz, dovoljno je da karticu prislonite na uređaj na ulazu na stanici.

Trkači i biciklisti pored Temze

London je lep i velik grad. Pogotovo kada ne pada kiša. A kada smo bili, kiša je konstantno padala.

Dok šetate ulicama grada i posmatrate ljude, imate osećaj da ste u Evropi, posle nekoliko minuta u Aziji, a odmah iza ćoška srešćete više porodica koje dolaze iz Afrike i piljarnice koje prodaju neke vudu igračke. U Londonu žive gotovo sve etničke grupe ljudi s planete Zemlje, a spekuliše se da u ovom gradu govori više od 300 jezika. Uprkos svemu nemate utisak da ste stranac, jer iako postoje predrasude da su Englezi uštogljeni i nemaštoviti, svi su vrlo ljubazni i bar dve osobe će vam priteći u pomoć kada na ulici otvorite plan grada.

Bez obzira na vreme, u Londonu uvek neko džogira. Trče pored Temze, na ulici, u parkovima, preskačući turiste. Impresivno je da uprkos hladnom vremenu i temperaturi od deset stepeni, ima ljudi koji šetaju u bermudama, neki su bili u kimonu, dok su pojedini nosili japanke.

Turisti se prevoze gradskim autobusima, starosedeoci voze bicikl. Više puta prisustvovali smo trci bicikala i autobusa gde je vozač dvotočkaša koristio sve moguće trikove, prelazio i preko crvenog svetla na semaforu, ukoliko nije bilo vozila na vidiku.

Da ste turista znaće se kada prelazite ulicu jer ćete po navici gledati prvo levo, pa desno.

Potrebno je vreme da se naučite kako da pređete ulicu u Londonu, jer je tamo sve suprotno od ostatka Evrope i normalnog sveta. Dakle, kada prelazite ulicu, prvo gledate desno, pa levo.

Za devet dana u Londonu, tri puta su nam u autobus „utrčali” njihovi „Beli”. Zanimljivo je što je u dva navrata vozač autobusa preko zvučnika najavio da će za dve-tri stanice početi kontrola karta. I kada smo očekivali stampedo švercera, to se nije desilo.

Za šolju čaja 10 funti

London je, zna se, skup grad. Samo za šolju crnog čaja mora da se izdvoji 10 funti, istina u čuvenom hotelu „Ric”. Ovakva mesta svakog čoveka izmeste iz stvarnosti, kao da se nalazite u paralelnoj realnosti. Smenjuju se zlatkaste i pastelnoroze boje i imate utisak da ste se vratili u srednji vek. Inače, „Ric” je poznat po održavanju tradicionalnih popodnevnih čajanki.

Najbolji pogled na most i reku Temzu je iz kluba „Kopa”, restoranu koji se nalazi uz samu obalu. Sto se obično rezerviše mesec dana unapred. Čaj i više vrsta kolača i sendviča za jednu osobu koštaju tridesetak funti. Što se ukusa i utiska tiče – vredi.

Bez obzira na dubinu džepa, obavezno probajte uličnu hranu – vrlo je ukusna i nije skupa. Potpuno je bezbedno jesti na pijacama, s tezgi, stolova na ulazima u supermarkete i stanicama metroa. Hrana je s raznih meridijana, za sve ukuse i svačiji džep. Ovde možete pronaći srpske ćevape, banjalučki ćevap, ali i kinesku, korejsku, vijetnamsku, tursku, izraelsku, indijsku hranu... Obrok će vas koštati desetak funti po osobi.

Dupke puni pabovi

Neće se računati da ste bili u Londonu ako niste posetili njihov tradicionalni pab poznat kao „Pablik haus”. Piće i hranu naručujete za šankom. Piće sami nosite za sto, dok vam hranu (sendviče) kasnije donesu.

U pabovima se nude razna piva, često napravljena u blizini ili u podrumima ispod njih. Ne pokušavajte se da budete „pametni” i da tražite irsko pivo, jer bi vam se takva ideja mogla obiti o glavu. Pabovi su dupke puni od pet do osam sati posle podne. Inače, samo ako imate sreće naći ćete odmah prazan sto u pabu, a do tada lagano pijuckate svoje piće za šankom. Niko ne sedi za stolom više od sat vremena. Preporuka je da, pošto su njihovi stolovi veliki, ljubazno pitate ljude koji tamo već sede, da li možete da im se pridružite. Neće vas odbiti. Ne morate da brinete za napojnicu, jer je ona uračunata u cenu pića. Interesantno je da se većina pabova zatvara u 23 sata. Pola sata pre zatvaranja na to će vas upozoriti zvonjava zvona koje visi u pabu blizu šanka.

Engleski doručak i japanski restorani

Engleski doručak je apsolutno neverovatan fenomen: ako ga pojedete ujutru, nećete biti gladni i izdržaćete do večere, pogotovo ako tokom dana popijete više puta svoju dozu čaja. Nisu u pravu oni koji kažu da je pronaći dobar restoran u Londonu ili jako teško ili će tamo biti jako skupo. Gotovo na svakom ćošku postoje odlični lokali s pristojnim cenama.

Otkrovenje su bili japanski restorani u kojima se poslužuju peciva na pari s dodacima. Samo na prvi pogled izgleda skupo da se za nedelju dana izdvoji 39 funti, ali za taj iznos možete da jedete koliko hoćete. U cenu grickalica uračunata su topla i hladna predjela, razni sosovi, vrlo ukusni čips, dobrodošlica koktel, lepinje na pari, vino i desert.